Мелем на наше ране

Новак Ђоковић није надмашио своје највеће ривале Рафаела Надала и Роџера Федерера само на тениском терену. За разлику од Нолета, њих двојица се не могу похвалити тиме да се цела нација идентификује с њима. Пре свега, Швајцарској и Шпанији није очајнички потребан нови узор као Србима. Али, Ђоковића његова земља не уздиже само зато што је он победник, преко потребан друштву које је претрпело безброј пораза, већ и због личних особина. Ни Федерер ни Надал, чини се, немају Ђоковићев шарм и духовитост, способност не само да победе противника него и да направе шоу за гледаоце и буду „душа сваке забаве”. А то је само део личних црта које су Новака учиниле отелотворењем фото-робота „идеалног Србина”, каквим би сви његови сународници желели да постану.

– Он зрачи достојанством, поштује породичне вредности. Духовит је и забаван. Успех је изградио радом и упорношћу, а остао је скроман. Не бих рекла да је он симболички све оно што ми нисмо, него сам ближа ставу да он представља оно најбоље у нама. Ђоковић рехабилитује појам патриотизма у најбољем виду, промовише љубав и осећај припадности нацији, земљи и породици, из којег црпи снагу за све што ради. То је патриотизам са интернационалистичком димензијом, отворен према свима. У његовом држању нема инфериорности према осталим само зато што је Србин, нити супериорности коју би у овом тренутку могао да има. Он је пристојан према свима али изјавама непрекидно подсећа да игра и за нешто што је веће од њега – сматра др Богдана Кољевић, политички филозоф.

После низа политичких идола који су Србе у последњих двадесетак година више делили него спајали, Ђоковић је, као спортиста, коначно узор који успева да све уједини.

– Он ипак није само особа која јури за лоптицом него има и мишљење о многим важним питањима и то уме веома лепо и артикулисано да изнесе. И добро је што се млади идентификују са њим јер је Новак оличење универзалних вредности, културан је, васпитан, срдачан, скроман, непосредан – каже професор др Жарко Требјешанин, психолог.

У свету иначе, примећује Кољевићева, опада утицај политичара, а људи се све више идентификују са јавним личностима из других сфера.

Од оних који се боре за своју идеологију много веће поверење последњих неколико година задобијају спортисти и уметници који чврстим ставовима и хуманитарним радом показују осетљивост за проблеме друштва.

– Новак не јури само личне и спортске успехе већ му је стало и до других. То је доказао поставши амбасадор Уницефа. Можда је рано говорити о њему као симболу који превазилази српске политичке поделе. Њега сада сви својатају али ако у будућности он успе да се одупре томе могао би постати један од свесрпских симбола – објашњава Кољевићева.

Појединац, каже Требјешанин, не може сам променити систем вредности у Србији али неко попут Ђоковића ипак је у стању да наведе људе да одбаце негативне идеје водиље и мењају досадашњи однoс према себи, раду и друштву.

– Нацију је учинио поносном. Помогао нам је да повратимо самопоуздање зато што смо дуго доживљавали само ударце. Као компензација за све што је било лоше он је наш мелем на рану. Делује врло лековито на српско самопоштовање – наглашава Требјешанин.

Ни Ратко Божовић, културолог, не спори Ђоковићев ауторитет али упозорава како не би требало да га користимо као покриће за све наше поразе јер то није добро ни за нас ни за њега.

– Он не може и не треба да носи толики терет. Новак је сада на Олимпу али нико на врху не остаје вечно. Како ћемо га третирати када више не буде могао да држи божји рекет? Јер, стручњаци смо да некога узвисимо, а када та особа више не буде оно што је била, да је срозамо. У целој медијској помпи око Ђоковића, ако ћемо поштено, има претеривања. Не би требало да га терамо да буде оно што не може да буде. Имамо победнике и на другим пољима и треба да пишемо и говоримо о свима њима. Не може Новак сам да поправи имиџ Србије него више успешних људи мора да ради на томе – изричит је Божовић.