Монтевидео – БСК-ова задужбина

По завршетку Првог светског рата БСК је први у Београду обновио рад – већ у марту 1919. И од тада је готово у свему предњачио.

Први се отиснуо преко Саве и Дунава у бивше крајеве Аустро-Угарске, тада делове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Био је гост осјечког Грађанског (0:2), суботичке Бачке (3:6), на католичке Духове загребачког Грађанског (0:5 и 0:3), новосадске Војводине (5:0), а у августу је направио турнеју по Далмацији, Херцеговини и Босни: са сплитским Хајдуком (1:4 и 0:3), с мостарским Југословенским шпорт клубом (8:0) и сарајевским Муслиманским спорт клубом (6:1 и 3:0).

Наредне године је, између осталог, гостовао и у Љубљани (Илирија 3:1 и 1:3), а стигао је и да угости клубове из „прека”: са загребачким ХАШК-ом је играо 2:2, на Васкрс, на свом преуређеном игралишту, изгубио је од загребачког Грађанског с 3:0 и чак 10:0, Бачку је победио с 2:1, с новосадским УТК је два пута играо 1:1, а УАЦ, други клуб из Новог Сада, савладао с 11:1.

Са својим главним такмацем Југославијом, коју је 1913. под именом Велика Србија основао први БСК-ов потпредседник Данило Стојановић, довео је 1921. у Београд прве стране тимове после рата. Били су то Жишков из Прага и француска репрезентација којој је на челу био лично председник Фифе Жил Риме!

Веридбу краља Александра с румунском принцезом Маријом 1922. БСК је искористио да успостави везу с Букурештом и тамо одигра две утакмице. Тако је постао први српски клуб који је после рата гостовао у иностранству.

Поводом свадбе 1923. председник БСК-а Милош Радојловић је предложио краљу да дарује златан пехар за фудбалске утакмице репрезентација Југославије и Румуније. Александар је то прихватио и тако је настао Куп пријатељских земаља.

Оно што је постављено као циљ на оснивачкој скупштини 1911. остварено је 1924. У Београд је дошао Ференцварош и изгубио с 3:1. БСК је и први наш клуб који је гостовао у некој непријатељској земљи из Првог светског рата (Бугарска, 1925).

Прославу 15. рођендана „плавих” 1926. увеличали су: Краковија из Пољске, Славија из Бугарске, Грађански из Загреба и Југославија из Београда.

Први пут у првенству државе БСК је учествовао 1927. Освојио је друго место и стекао право да игра у Средњоевропском купу који је те године и основан. Испао је у првом колу од Хунгарије (МТК) изгубивши обе утакмице (код куће с 2:1, а у гостима с 4:0).

БСК је 1928. остао без игралишта. Општина му је узела плац да би ту саградила Државни архив. Заузврат је добио земљиште на Топчидерском брду, где је данас Партизанов стадион.

После само годину дана БСК је већ саградио стадион. Имао је и игралиште за тренинг, лакоатлетску стазу, трибине око целог игралишта (западна је касније покривена), клупске просторије, дрвену ограду око терена... А што је најважније – могао је да прими и више од 30.000 гледалаца! Још један сан из 1911. се обистинио.

Те године је БСК играо и у Каиру. Био је први клуб из Србије који је крочио на други континент.

Али, све то није ништа у односу на оно што је постигао 1930. Монтевидео је БСК-ова задужбина! За Прво светско првенство Загреб и Сплит нису хтели да дају фудбалере репрезентацији. Наводно, немамо тамо чему да се надамо (на три претходна олимпијска турнира смо прошли као бос по трњу: у Антверпену 1920. смо изгубили од Чехословачке са 7:0, у Паризу 1924. истим резултатом од Уругваја, а у Амстердаму 1928. од Португалије с 2:1 и то све у првом колу).

Прави разлог је, међутим, била освета што је те године седиште савеза пренесено из Загреба у Београд. Јер, пре тога је сплитски Хајдук предлагао да он представља Југославију на светском првенству – ем је првак државе за 1929, ем је намеравао да оде на турнеју по Јужној Америци, па кад већ буде тамо...

Не само што је од 17 фудбалера БСК дао осморицу (Марјановић, Арсенијевић, Тирнанић, Вујадиновић, Михајловић, Најдановић, Тошић Стојановић), којима треба додати и двојицу његових бивших чланова, тада играча у Француској (Бек и Стефановић), селектора (арх. Симоновић) и вођу пута (др Андрејевић), него је ни из чега створио средства за тако далек и скуп пут. Добро се добрим враћа – наша репрезентација је била трећа на свету.

Сутра: Златна деценија „плавих”