Чувај се Ђота и другова

На улазу највећих светских музеја и галерија убудуће би могло да пише „Пази, уметност!”, будући да од тренутка када зађете између њихових зидова даље сами одговарате за своје здравље. Годишњи одмори су при крају, а туристи са разних страна света, исцрпљени од обилазака и пешачења, а са друге стране запљуснути и опијени лепотом до тада невиђених уметничких дела, жале се на исте симптоме – вртоглавицу, лупање срца, панику, збуњеност, зујање у глави и халуцинације. Све ове удружене психосоматске реакције назване су заједничким именом Стендалов синдром.

Сличну лавину емоција изазваних у сусрету са културним благом метропола први је описао познати француски писац Мари-Анри Бејл Стендал 1817. у путопису „Рим, Напуљ и Фиренца”, где је дочарао своје ментално стање видевши лепоту Ђотових фресака у цркви Санта Кроче у Фиренци. Срце му је убрзано пулсирало, док је сваког тренутка очекивао да се сруши, а краткотрајни шок изазван италијанском културом натенане је сварио будући да је у овој земљи био и на дужности конзула, а на истом месту, са вишком инспирације, сећања је трајно сачувао и у својим књижевним делима.

Касније, италијански психијатар Грацијела Магерини из Фиренце за две деценије прегледала је 107 пацијената – туриста погођених мистериозним епизодама, и њихову „хиперкултуремију” описала 1989. у књизи „Стендалов синдром”, пружајући увид у најзанимљивије исповести уметношћу инфицираних туриста. У њиховим историјама болести записано је да су странци накратко „избачени из зглоба”, које је параноја узела под своје.

Докторка је сагледала ефекте уметничких дела на људску психу, описујући како се уметност огледа у субјекту, односно на који начин се у осетљивим људима сублимише естетско, узвишено и свакодневно. Штавише, уметност је видела као удицу која извлачи потиснуте трауме појединца на површину, док се они са њима суочавају беспомоћно и понашају као риба на сувом. Емоције које се не трансформишу у мисао или идеју, објаснила је, уметничко дело сакупља као својеврсни симболички контејнер.

– Ово је само врх леденог брега у процесу који је веома упадљив код свакога ко отвореног ума иде да доживи уметничка дела, са жељом да упије божанску лепоту створену човечијом руком – рекла је Грацијела Магерини, док јој се супруга једног туристе пожалила да је њен муж толико желео да види Микеланђеловог Давида, а кад је то најзад учинио, колабирао је!

Помислиће неко да од оваквих екстаза може и да се рикне, што рече Бранислав Лечић у филму „Ни на небу, ни на земљи”, али срећом, сад знамо – не боли, не умире се. Докторка је обавестила јавност да изненадна криза, која је увелико достигла ниво урбане легенде, траје од неколико минута до неколико дана; туристи је доживе најпре у Италији, земљи са знатним процентом ренесансних ремек-дела по метру квадратном, а посебно поболевају у Фиренци због чега се изненадна слабост назива и фирентинским синдромом.

Занимљиво је, међутим, испитати да ли и дела савремене уметности имају исти ефекат на туристе.

„Људи се на путовањима преоптерете са стотину ремек-дела у кратком периоду, а ренесансна уметност оставља утисак на све, чак и на оне који мало знају о њој”, рекла је Грацијела Магерини у једном интервјуу. Ренесанса је, пак, различита од концептуалне уметности чију поруку разумеју само малобројни који знају њен код. Теоријски, поремећај може да се појави, али она још није видела да се то некоме и догодило.

Упитана како неки људи не осете ништа када виде уметничко дело, без обзира на то што мисле да је импресивно, докторка је само слегла раменима. Јесте да је мала вероватноћа да под филигрански урађеним таваницама, фрескама и мозаицима неко остане индиферентан, али уколико је то чињенично стање, дијагноза би могла да гласи – не уме да ужива.

Само, да ли се и због тога иде код лекара?

----------------------------------------------

Ренесанса је немирна

На питање како мирна уметност ренесансе може да буде катализатор за Стендалов синдром докторка Магерини је одговорила да је ренесансна уметност све само немирна и небезазлена. Она само изгледа тако, док су испод њене површине моћни нуклеуси комуникације, што може изазвати сукобе у психи осетљивог посматрача. Често то може бити само упечатљиви детаљ – олуја или таласање мора на некој од слика грандиозног формата, које остављају утисак потпуне преплављености и узнемирености за посматрача.