Златна деценија „плавих”

После полуфинала на Светском првенству у Уругвају, у првом колу првенства државе (7. септембар 1930), састали су се БСК и Југославија.

„То је била прва утакмица, први дерби после повратка наше репрезентације из Јужне Америке. „Уругвајци” су, дакле, претстављали неодољиви магнет који је привукао на игралиште преко десет хиљада гледалаца. То је био рекорд. Толико света није присуствовало ни на једној од прошлих утакмица традиционалних ривала”, подсетио је Љубомир Вукадиновић у својој књизи „Вечити ривали” из 1943. „На терен је прво изишао тим БСК-а бурно поздрављен. „Плави” су се поређали испред трибине и поздравили гледаоце дижући руку у вис. Затим су отрчали на стајање и учинили то исто. Ову новину донели су преко мора, из Уругваја.”

На опште запрепашћење БСК је са својом осморицом „уругвајаца” изгубио од „црвених”, у чијем су тиму била само двојица из Монтевидеа, с 2:1. И „плави” ни те године нису постали прваци.

Њихов „вечити ривал” Југославија је одавно скинула то бреме с плећа, јер је првак државе била 1924. и 1925. Покушавао је БСК потом  и довођењем играча из иностранства да створи шампионски тим (између осталих играо је за њих и Вецер, који је у Монтевидеу био и играч и тренер румунске репрезентације), али није вредело.

Јесу дуго чекали, али је вредело. Прваци су постали 1931. и то без изгубљеног бода. „Плави” су прекрштени у „плаву машину”.

Тај подвиг су остварили: Газари, Радовановић, Тошић, Арсенијевић (М. Поповић), Јовановић, Ђорђевић, Тирнанић (Глишовић), Б. Марјановић, Н. Марјановић, Вујадиновић, Вирић (Антић).

Године 1932. првенство је играно по куп-систему. БСК је у полуфиналу у Сплиту играо 0:0 и када су га већ сви видели у финалу изгубио је у реваншу од Хајдука с 3:0.

Тај тим, али с Глазером на голу освојио је три узастопна првенства: 1933, 1935. и 1936. Шампионата није било 1934, пошто клубови нису могли да се договоре да ли да се игра лига или по куп-систему. Овај последњи је примењен 1936, али су због тога отказали учешће прваци Загребачког и Сплитског подсавеза (Конкордија и Хајдук).

Владавина БСК-а је прекинута 1937. Тај неуспех се поклапа с одласком Глазера, који се због убиства из нехата (у лето 1936. се у Сави удавио играч подмлатка Стајић) одселио у Загреб, а још више што је загребачки Грађански после гостовања у Великој Британији увео нов систем игре.

Његова предност се најбоље видела у директном окршају у Београду, 25. априла 1937. Загрепчани су победили чак с 4:0, а већ у осмом минуту је било 3:0. Фудбал је тада већ био толико значајан, а та утакмица толико важна да ју је гледао и председник владе др Милан Стојадиновић.

БСК није вратио титулу 1938. због – аутогола. У последњем колу, у Љубљани, бек Дубац је из безопасне ситуације довео противника у вођство (2:1). „Плави” су изједначили на почетку другог полувремена, али до краја утакмице лопта није хтела у гол. А победа им је доносила титулу.

Онда је ступила нова генерација с новим системом игре (голман као трећи бек). Без Арсенијевића (престао да игра), Тирнанића и Моше Марјановића (напустили клуб) БСК је освојио првенство 1939.

При крају сезоне је створен састав: Мркушић, Стојиљковић, Дубац, Манола, Драгићевић, Лехнер, Глишовић, Вујадиновић, Ваљаревић, Божовић и М. Николић који је најавио нову владавину БСК-а.

Међутим, 1940. је изгубио готово добијено првенство. Прво га је изненадила Југославија (1:0), а онда опет Грађански у Београду (1:0). После тога је прорадила „плава машина”(Хајдук је побеђен с 9:0, Славија из Сарајева са 6:0, а загребачки ХАШК, првак 1938, с 4:0), али је било доцкан..

Ипак, била је то потврда да БСК поново има моћан тим. Међутим, када је требало да заблиста пуним сјајем на нашу државу се обрушио Други светски рат.

Сутра: Свилен гајтан на крају рата