Клуб без играча

БСК је пре рата преживео две велике афере. Прва, „уругвајска”, избила је по повратку репрезентације са Светског првенства у Монтевидеу 1930, а друга, „египатска”, после турнеје „плавих” у Африци 1934.

Од 16. марта 1930, када је на скупштини у Загребу изгласано да се седиште Југословенског ногометног савеза (ЈНС) пресели у Београд, у њему су главну реч водили БСК-ови људи. До тада је савез био у рукама загребачког Грађанског, најмоћнијег хрватског клуба, који је некако баш у то време запао у такву кризу да су се неки његови старији играчи издвојили и основали Грађански 1911.

Ионако затегнути односи између Београда и Загреба (убиство вође Хрватске сељачке странке у скупштини 1928, завођење Шестојануарске диктатуре 1929, мењање имена државе у Југославија 1930) почели су све више да се преламају и кроз спорт. То је, на крају, довело до стварања Хрватске шпортске слоге и поновног јачања Грађанског као њеног стожера.

Загреб и Сплит нису хтели да дају своје играче за Прво светско првенство. Уместо предвиђеног слома у Уругвају наша репрезентација, састављена од 12 играча из Београда (осморица из БСК), тројице који су играли у Француској (од тога двојица бивших „бсковаца”) и један Новосађанин, стекла је светску славу. Али, од славе се не живи...

С обзиром на трошак који је изискивао пут у Уругвај руководство репрезентације, у којем су била двојица из БСК-а (међународни секретар ЈНС др Андрејевић и селектор арх. Симоновић) и један из Новог Сада (потпредседник савеза Хаџи), одлучило је да се наплати полуфинале Светског првенства. Зато је уговорило турнеју по Јужној Америци.

„Наш тим је играо под именом репрезентација Београда, а са три резерве, без Ивковића, Михаиловића и Секулића. Играли смо слабо против репрезентације Буенос Аиреса и изгубили с 3:1. Из Буенос Аиреса отпутовали смо за Рио де Жанеиро, где смо изгубили као Београдски спорт клуб. Првипут смо играли ноћне утакмице. Изгубили смо с 3:1 и 6:1”, записао је Љубомир Вукадиновић, славни новинар „Политике” казивање наше тада највеће звезде у књизи „1000 голова Моше Марјановића” 1936.

По повратку у земљу настао је „маскенбал”. Најпре је замерено што је распродан углед поразима после Монтевидеа, а онда су показана права лица – камен спотицања је била подела пара зарађених у Јужној Америци (око 450.000 динара како се наводи у књизи „50 година БФС” из 1973).

БСК-овци су сматрали да једна трећина припадне њиховом клубу, док су други тражили да све паре остану савезу. Победио је БСК прегласавањем на скупштини 14. децембра 1930.

И 1934. се закувало око БСК-а и савеза. „Плави” су отишли на турнеју у Египат, а члан тамошње фудбалске федерације је био дописник неких европских листова, па је јавио да у Каиру, Александрији и Порт Саиду игра репрезентација Југославије.

Клуб је оптужен да се преко својих људи у савезу лажно представио како би добио веће паре од турнеје, а БСК се правдао да је Египћанин побркао ствари, јер су плаве дресове носили и репрезентација и клуб. Умешало се и Министарство за физичко васпитање народа, па је Управа савеза поднела оставку. Нови министар је установио да то није урађено по закону, због чега је именовао 15-члани Комесаријат. Он није наишао на подршку, тако да је 5. јануара 1935. враћена стара Управа ЈНС на челу с др Андрејевићем.

Али, тада је БСК имао јак ослонац. Крајем 1944. је почео да губи тло под ногама – тим му се осипао. Да ли нису хтели или нису могли углавном ни БСК, ни тадашњи клубови, нису одиграли ниједну утакмицу, а оне су све без изузетка биле добротворне.

Али, њихови играчи јесу. Ево једног примера.

У „Борби” је 30. децембра 1944. објављено да ће се последњег дана у години на игралишту Југославије састати I инжењерска бригада (Кос, Станковић, Пипера, Ђајић, Стојковић, Радуновић, Н. Петровић, Митић, Језеркић, Аца Петровић и Станко Миловановић) и Противавионски пук (Ловрић, Рељић, М. Петровић, Спајић, Ђурђевић, Лундер, Станковић, Мијатовић, Дика Станковић, Симоновић и Савић). Најављена је као „футбалска утакмица у корист рањених другова” и да се „очекује са великим интересовањем, јер се у редовима војске налазе наши познати футбалери”.

БСК више није имао власт над својим фудбалерима. Клуб је остао без играча и само је било питање времена када ће се и формално угасити.

Сутра: Фудбалер БСК-а први српски олимпијац