Добри нови свет

У Паризу 16. века једна од популарних забава за народ било је јавно спаљивање мачака: несрећна животиња би уз помоћ конопца постепено спуштана ка ватри уз самртничко крештање које је изазивало вриштећи смех публике, у којој су били и краљеви и краљице.
Такав садизам данас је незамислив, поручује харвардски професор психологије Стивен Пинкер, који у недавном есеју у "Новој републици", образлаже тезу која се на први поглед чини недовољно уверљивом, с обзиром да смо иза себе тек оставили век два велика светска рата, холокауста, Хирошиме и Нагасакија, Стаљина, Маоа, Пол Пота, Вијетнама… Теза је да човечанство данас производи најмање насиља у својој историји – и да смо са 21. веком ушли у најмирнију еру од постојања наше врсте.

Професор ово аргументује низом примера и цитата. Полази, прво, од тога да је окрутност, попут горе наведеног примера, престала да буде забава, да је искорењено ропство, да је геноцид стављен ван закона, да тортура и одсецање удова нису више рутинске казне, да је у највећем броју земаља укинута смртна казна, да су уведена правила ратовања – дакле много тога што је било сурови пратилац људског бивствовања кроз највећи део историје.

Опадање насиља, као тренд, по овом професору је феномен видљив како на скали миленијума, тако и векова, деценија, па и година. Такође, реч је о глобалном тренду, премда не сасвим хомогеном.

На пример, друштва пре настанка држава била су много насилнија него кад је држава преузела монопол над насиљем. Племенско насиље је било много учесталије него модерни ратови, и убијало је много већи постотак људи у биткама. Ти сукоби су, такође, били много погубнији: да су ратови у 20. веку однели исти проценат становника као што су то некад чинили племенски, уместо сто милиона жртава, било би их две милијарде.

Уосталом, наводи професор Пинкер, чија је ужа специјалност социјална еволуција, чак и Библија, данас хришћански извор моралних вредности, на много места слави геноцид, покољ до последњег житеља окупираног града, прописује погубљење каменовањем за подужу листу ненасилних поступака, попут прељубе, хомосексуалности, па чак и непоштовања родитеља. Тортура и геноцид су, такође, део историје и других вера, индијских, исламских , кинеских.

Опадање насиља документује и модерна статистика: једно истраживање убистава у историји, као средства за решавање личних конфликата показује да су стопе ових злочина у периоду од 12. века до данас опале у свакој европској земљи: у Енглеској је са 24 убистава на сваких 100.000 становника у 14. веку, стопа до 1990. опала на 0,6. Број погинулих у биткама који је још 1950. износио 65.000 годишње, опао је у овој декади на само око две хиљаде. Између 1989. и 2005. број кампања масовних убистава цивила опао је чак за 90 одсто.

Зашто све ово изгледа неуверљиво и откуд утисак да је насиља у свету данас више него икад? Зар у Ираку свакодневно не погине неколико десетина људи, шта је са злочинима у Дарфуру, с оним што се до само пре нешто више од деценије догађало у Руанди, па и у Босни?

Реч је о перцепцији: модерни медији много ефикасније у наше мозгове урезују слике модерног насиља него старовековног; опала је, затим, и наша толерантност на насиље и протерано његово слављење. Ма колико били страшни, модерни злочини су благи ако се мере стандардима бестијалности у људској историји. Опадању насиља допринела је и цивилизаторска улога модерне државе, а технолошки и економски напредак су унапредили и продужили наше животе, подижући генерално њихову вредност.

Да ли је ова слика ако не сасвим доброг, а оно све бољег новог света баш сасвим тачна? Многи мисле да је харвардски професор само делимично у праву, па чак и да је потпуно са друге стране истине. У полемици која је изазвана његовим текстом, највише је оспоравана једна од његових централних теза, о доприносу државе смањењу насиља. За ово је понуђено обиље аргумената, међу њима много америчких, почев од масовног убијања цивила у Вијетнаму, уништавања летине, погрома хемијским оружјем… Нису ли санкције према Ираку током деведесетих однеле на стотине хиљада живота и не убија ли осиромашени уранијум поступно, али на дуги рок, чак и кад промаши мету?

А шта је са Ираком данас, где месечни салдо погинулих оповргава Пинкерове бројке? И са општим уверењем, лако доказивим, да су "цивилизовани" ратови много разорнији него што су то чинили они "примитивни", апсолутно и релативно?

Благодети цивилизације, попут дувана, саобраћајне несреће, глобално загревање, модерне болести, односе по сто хиљада живота сваког дана, или 36 милиона годишње, што значи да ће у овом веку на овај или онај начин насилно умрети више од три и по милијарде људи!

Нови свет је ненасилан само у есејима.