Шутни ме!

Иако многи опредмећују љубав, људи су ти који у стварности воле и који су вољени. Љубав није изван човека – он је тај који је пружа и прима, који осећа да воли и да је вољен. Баш као што су људи различити, различити су и начини на које желе да примају љубав и показују да воле. Већина нас има карактеристичан начин на који то чини, образац који понавља.

Постоје обрасци који су збуњујући како за другог партнера, тако и за посматрача. На пример, постоји један образац у коме се особа јако труди да је неко други прихвати за партнера, а онда када у томе успе, почне да чини различите непријатне ствари које партнеру сметају. Када партнер то више неће да трпи, раскида и одлази. Тада особа може поново да уложи велику енергију и време да тог истог партнера „врати”, да би, када се осети прихваћеном, опет почела са својим немогућим понашањем. И док једни са истим партнером више пута понављају овај циклус, други, када их партнер остави, резигнирано изјављују: „Од самог почетка сам знао (знала) да ће ме оставити”.

Свакоме ко гледа са стране овакво понашање особе изгледа ирационално, и можда „мазохистичко”. Данас знамо да се људи увек понашају на начин који има неку своју логику која није рационална, али је ипак логика. И зато, да бисмо разумели поступке, како туђе, тако и своје, морамо открити управо логику на којој су засновани.

Описани образац понашања је типичан за особе које желе да буду вољене, а које истовремено, интимно, у себи, не верују да заслужују љубав. Зато њихово „унутрашње дете” у вези не може да доживи право осећање вољености ма колико други партнер показивао да воли. Том детету је невероватно да га неко може волети тако да је „од почетка осећало да то неће да успе”. Бивање у односу љубави за који особа сматра да није стваран код ње изазива велико осећање несигурности. Зато она почиње да проверава постојање и снагу партнерове љубави: понашањима која га иритирају у ствари га изазива да јој покаже љубав тако што ће је, упркос њеним глупостима, и даље прихватати. Али када добије опрост и прихватање, особа не добија и жељено осећање сигурности у љубав, тако да у следећем моменту појачава изазов партнеровој љубави. И тако до неприхватљивог изазова и раскида.

Са партнером или без њега, особа је без доживљаја вољености. Несвесни образац понашања – „шутни ме” – води ка исходу везе који то потврђује. Унутрашњи конфликт жеље да се буде вољен и уверења да је то немогуће љубав другога не може разрешити. Особа прво мора себе прихватити и признати да јесте вредна љубави.