Нашима се не иде кући

Од нашег специјалног извештача

Виљнус – Када су у питању наши кошаркаши, обично су утакмице којима је придаван значај „историјских”, играли у завршницама такмичења, за медаље. Европско првенство у Литванији, међутим, остаће упамћено по томе да су четири године великог рада, пројектоване да се репрезентација квалификује на Олимпијске игре у Лондону, буквално сведене на 40 минута. Од исхода дуела с Турском (14,30 ч) зависи да ли ће репрезентација Србије изборити пласман у четвртфинале и наставити путем успеха, или...

О овој другој варијанти, повратка кући нико не би смео ни да помисли, пре свега играчи јер ово је шанса генерације. Велико је питање ко ће од ових момака, Крстић и Перовић сигурно не, имати прилику да маштају о Бразилу 2016, да не говоримо о осталим реперкусијама по нашу кошарку. Победом, којој се надамо, све претходно лоше биће прецртано, јер отвориће им се пут да се боре чак и за медаљу, где им је по квалитету и место. Истина, мало су показали у дуелима са Литванцима и Шпанцима, али зар онај против Француске није био огледало њихове снаге, упркос болном поразу који им је уништио самопоуздање и добрим делом искреирао ситуацију у којој се налазе.

Упориште за оптимизам је јако, не само у евидентном квалитету који је на нашој страни, већ и решености играча да коначно покажу лако препознатљиво лице. Чињеница да их пораз од Шпаније није претерано узбудио, могла би да значи да су све карте бацили на Турску и да знају како да се изборе с највећим искушењем у каријери. Али, мораће да покажу борбеност и морал са претходних такмичења, да се „потуку”, буду бржи, снажнији, скочнији и прецизнији. А, све то и обећавају.

– Морамо да их добијемо, ту нема пардона. Зна се због чега смо дошли овде. Да уђемо у четвртфинале и боримо се за олимпијску визу. Систем такмичења и жреб, уз објективне слабости, су нас „поцепали”, али притерани смо уз зид и више нема куд. Не треба нико да нам прича како смо до сада играли, али ни да сумња да ћемо се добро „побити” – рекао је Душко Савановић.

Кошаркашки и статистички гледано, биће ово окршај сличних тимова, нападачки доминантних, са доста талентованих играча, уз предност на нашој страни у искуству селектора. Турке „у животу” на шампионату држи скок, па је превасходни посао центара да не дозволе Ашику и Иљасови да покупе лопте са нашег коша, али и бекова и крила да заграде. Давали смо десет поена у просеку више, имали бољи шут за три поена и чак шест додавања по мечу, али мораћемо да повећамо агресивност, број освојених и изгубљених лопти доведемо бар у егал. О мотиву, жељи, да не говоримо.

– Спремили смо се и наоштрили. Бољи смо тим и то ћемо доказати. Поразе смо оставили иза себе и једино гледамо ка четвртфиналу, а може да нам се укаже шанса и за медаљу, карта за Лондон без квалификација. Све је у нашим рукама. Верујем у екипу, а надам се да и ви верујете – истакао је Коста Перовић.

Било је јасно у последњој утакмици, када је Шпанија направила велику разлику, да је Ивковић већ почео да припрема тим за Турску. Расподелио је минутажу, јер за одлучујућу утакмици биће потребан већи број свежијих играча са учинком, попут Бјелице, Паунића и Марјановића. Још једном се показало да је Паунић најспремнији и најборбенији. Али, за Турску нам је потребно 12 „Паунића”.

– Сигуран сам у нашу победу! Не смемо више да играмо млако и правимо велики број грешака. Интерно, ми играчи смо објавили мобилизацију. Биће тешко, али показали смо и раније да можемо да се подигнемо кад је тешко и будемо прави – нагласио је Паунић.

Највећа брига селектора Ивковића је повреда Рашића. Прогнозе, нажалост, нису оптимистичке. Шансе да истрчи на паркет само су у домену чуда.

Мирко Стојаковић