Са доказом у џепу

Нема сумње да ће заштитник грађана, повереник за информације од јавног значаја, агенција и савет за борбу против корупције предложити закон о заштити узбуњивача и да ће такав пропис скупштина вероватно усвојити. Као што је већ усвојила закон о забрани злостављања на раду тј. мобингу. Реч је о прописима који одавно постоје у развијеним западним земљама и очигледно је да ћемо у настојању да им се приближимо донети и законе које оне већ имају. Борко Јосифовски, некадашњи ,,узбуњивач” из Хитне помоћи, тим поводом каже да ће наш ,,Велики брат” утицати и на то да се број узбуњивача у Србији повећа, а да њихова права буду заштићенија.

Друга је ствар шта ће у закону бити записано. Вероватно мање-више исто што и у већ написаним и поменутим развијеним земљама. А суштина тих одредаба се своди на то да (1) узбуњивачи не могу сносити последице због онога што саопште и да ће (2) бити кривично гоњени они који покушавају да им се освете.

Стање је код нас сад такво да се управо то дешава готово свим узбуњивачима: они сносе последице због онога што јавно износе, док оне који им се свете нико кривично не гони. Зато Родољуб Шабић каже да код нас није реално очекивати да на корупцију указују обични просечни људи. И зато се узбуњивачи код нас доживљавају (опаска Ивана Нинића) као: 1. залудни људи 2. са извесним психичким поремећајима (!) 3. они који у свему томе имају неке личне интересе 4. или они који су од некога изманипулисани.

Можда је млади Нинић претерао у овим набрајањима, али истина је да највећи број овдашњих узбуњивача и нису узбуњивачи него они који су дошли у сукоб с неким од руководилаца у колективу у којем раде. То јест, веома је мало оних који лично нису ничим погођени а ипак указују на незаконитости и корупцију.

Неки од ових малобројних говорили су у нашој серији, а оно што смо могли да научимо из њихових искустава је да и у овим условима, када закона о заштити узбуњивача нема, онај ко се одлучи да покрене неку ,,аферу” у рукама мора имати чврсте доказе. И мора поштовати процедуру. Да ли наши узбуњивачи тако поступају? Утисак је – углавном не. Најпре, не успевају да прибаве поуздане доказе за оно што тврде, па излазе у јавност с половичним доказима и онда уместо да буду у позицији да оптужују бивају оптужени по једној или по неколико тачака од четири Нинићеве већ цитиране. У међувремену, они који су прозвани уклоне трагове незаконитости и цео случај доспева у групу ,,никад решених”.

С тим што овакав сценарио сукоба није нов. Старији читаоци се сећају да су у време постојања једне једине партије, такви ,,узбуњивачи” шетали од комитета до комитета и жалили се на своје директоре и председнике општина. Као што се садашњи узбуњивачи жале председнику државе, скупштини, омбудсману...

Међутим, ако немају ваљаних доказа опет је то Сизифов посао. Зато су за потенцијалне узбуњиваче којих је, верујемо, много, занимљива искуства већ поменутог Ивана Нинића и Горана Милошевића из ,,Путева Србије”. Они су прво прибавили доказе за оно што су посумњали и тек кад су у томе успели обратили су се ономе коме треба да се обрате (полиција, инспекција), а не, рецимо, медијима. Јер ако се прво обратите медијима, а још немате ни ваљане доказе за оно што тврдите, ето нам прашине у којој прозвани кривци сигурно нестају.

Будући узбуњивачи морају о томе да воде рачуна, поготово док не буде донет закон о њиховој заштити. Закон би међутим требало да охрабри многе који се у садашњим условима не усуђују да пријаве неку незаконитост, тако да ће кад се и они окураже, Србија у догледно време вероватно достићи просек развијених земаља у којима сваки други случај корупције открију узбуњивачи.

Од сутра нова серија: У чему нам може помоћи попис