Оцењивање Србије

Повремено се у нашим медијима појави оцена стања у Србији коју износе неке стране невладине, владине или међународне организације. Неке од ових оцена су доста строге, за неке се, објективно, може рећи и да су прилично неправедне а неке су сасвим прихватљиве због своје веће објективности и бољег познавања наше ситуације.

Савремена друштва су, како ће вам рећи сваки социолог или политиколог, изузетно сложени објекти за истраживање јер садрже велики број елемената у међусобним односима а трпе и сложене и вишеструке економске, политичке, културне или безбедносне спољне утицаје. Управо зато се сматра да добри познаваоци једног друштва морају бити не само квалитетни истраживачи или научници него само они међу њима који живе у том друштву и познају његов језик, културу и обичаје.

Када се ради о страним посматрачима наше ситуације чини се да они, да би нас јасно видели и разумели, најпре морају да се понесу с маглом углавном негативних предрасуда о Србији створених у претходних петнаестак година, тј. од почетка распада Југославије. Наиме, доминантно тумачење, посебно на Западу и међу муслиманима у свету, криваца за распад Југославије, а онда и за међуетничке и међуконфесионалне конфликте у Словенији, Хрватској, БиХ и на Косову највише налазе у Милошевићевом режиму и Србима. Овоме треба додати ефекте пропагандне припреме (претварање Срба у злочинце) деловања НАТО-а изван својих територија и овлашћења да би се очувала његова функција (после краја хладног рата) и дошло до трансформације у глобалну западну војну алијансу вођену од стране САД. Сасвим је сигурно да у свему овоме ни Милошевићев режим ни ми Срби нисмо били невини, као што је сигурно да нисмо ни једини кривци за све оно лоше што нам се догодило – све остале оцене морамо оставити историографији и будућности. Но последица свега овога био је прилично негативан и у некој мери неправедан имиџ Србије и Срба с којим се и данас безуспешно носимо.

Зато није чудо да је оцењивање Србије у време Милошевића (у великој мери заслужено) било изразито негативно. На пример, када је у Београду Си-Ен-Ен снимила (ја сам им, том приликом, дао интервју) сто хиљада људи у мировном маршу против артиљеријског уништавања Сарајева, њихов уредник је одбио да то прикаже јер (и поред видео записа) није веровао да у Србији постоји јак мировни покрет. Други пример с којим имам личног искуства јесте објављивање листе најкорумпиранијих земаља од стране Transparency international (ТИ), такође у време Милошевићеве власти. Пошто смо у Центру за проучавање алтернатива такође радили неколико истраживања корупције, интересовали смо се за метод којим је ТИ ставила Србију на чело најкорумпиранијих земаља у Европи. Речено је да се ради о интервјуима са страним бизнисменима који су имали посла с нашим властима – у време пуних санкција и изолације Србије, када је овамо долазио само понеки (и то сумњиви) пословни човек! За мене је и данас ово "истраживање" пример неозбиљног метода, премалог узорка и, на крају, непоузданих резултата којих би се стидео сваки прави научник. Изгледа да су у "истраживању" (ако га је уопште било) учествовали само странци што је, такође, допринело његовом лошем квалитету.

С друге стране, недавно објављена оцена Freedom House о стању демократије и друштвеном развоју Србије (елаборирао ју је један од наших стручњака) чини се врло објективном, иако би се и ту могло наћи неких мањих замерки. Ово је случај који потврђује правило да најобјективнију оцену нашег стања и проблема могу дати само домаћи стручњаци који наше друштво најбоље познају и том раду не приступају са предрасудама.

Морам изнети и евидентну истину да о нашој ситуацији најобјективнију и, на крају, најмериторнију оцену могу дати само грађани Србије. Према резултатима многобројних истраживања јавног мњења, али и према резултатима последњих избора, њихова оцена ће тешко усрећити наше политичаре – оне који су највише одговорни или заслужни за нашу ситуацију. На пример, нешто испод 60 одсто наших грађана редовно апстинира на изборима јер не верују да избори могу много да промене њихову животну ситуацију. Велика већина грађана Србије веома лоше оцењује рад наших институција, од скупштине преко правосудног система до полиције и војске. Када се ради о политичарима, само Борис Тадић има позитивни скор (разлика између негативних и позитивних поена) док су сви остали у "негативи". Када се ради о економској и социјалној ситуацији оцене су још, ако је то могуће, негативније јер је око девет десетина грађана Србије њоме незадовољно док више од 64 одсто приватизацију сматрају великом пљачком. Ово су заиста важне оцене јер од њих зависи подршка грађана даљој транзицији и реформама уопште.

Ипак, када се о странцима ради, за нас су значајне оцене које долазе из институција ЕУ, јер од њих зависи наше даље приближавање и евентуални улазак у ову европску интеграцију. С тог становишта, значајно је и да смо недавно примљени у Партнерство за мир, ако то није само мало анестезије пред решење косовског проблема – што такође може бити случај.

Корисно је, дакле, бацити поглед на неке стране оцене наше ситуације, али ипак треба много више водити рачуна о ономе што пишу наши стручњаци и, још више, шта мисли већина грађана Србије, јер од тога зависи правац и квалитет промена у земљи или, на други начин речено, како ћемо живети у следећих неколико деценија.

Социолог, директор Центра за проучавање алтернатива