Стент под ударом критике

Рутинска уградња стентова који служе да се прошире и учине проходнима сужени крвни судови код особа које болују од стабилне ангине пекторис, да би се спречио инфаркт, нашла се под ударом критике групе америчких научника. У јавности, прво у угледном медицинском часопису "New England Journal of Medicine", а неколико дана касније и на највећем кардиолошком светском конгресу, одржаном у Њу Орлеансу, објављени су резултати прве велике студије која је указала да међу 2.000 пацијента током пет година праћења није било никакве значајне разлике између оних који су подвргнути методи ангиопластике и уградњи стента и оних који су лечени само лековима.

Професорка др Зорана Васиљевић, начелник Ургентне кардиологије Клиничког центра Србије, присуствовала је конгресу у Њу Орлеансу на коме су објављени резултати студије, која је изазвала прилично изненађење, јер се очекивало да пацијенти којима је уграђен стент после операције живе много боље, без тегоба, без инфаркта, дуже... За "Политику" објашњава значај овог истраживања.

– Студија је пратила пацијенте са стабилном ангином пекторис, што је веома важно нагласити, јер је реч о оним болесницима код којих се бол у грудима јавља само при напору, па могу да контролишу своје тегобе одговарајућим начином живота и лечењем. Духовити Французи су за коронарну болест рекли да је најкаприциознија: може да траје три минута, али и 30 година, што се односи на стабилну ангину пекторис. Сасвим је друга ситуација када је реч о честим ангинозним боловима при малом напору што пацијенту значајно мења квалитет живота или када се болови јављају у стању мировања и током ноћи. Тада је у питању нестабилна ангина пекторис и тада је уградња стента неопходна и потребно је интервенцију што пре урадити, након коронарографског налаза – објашњава др Зорана Васиљевић.

Аутори поменуте студије су током пет година пратили стање болесника са стабилном ангином пекторис, који су били подељени у две групе: једни су добијали само лекове, а другима је после урађене коронарографије уграђен стент, вештачки крвни суд, уз терапију лековима. Очекивало се да ова друга група пацијената буде много бољег здравља, а испоставило се да између пацијената са стентом и оних који су били само на лековима нема значајне разлике. Практично, резултати су били потпуно исти, мада се очекивало да код ових са уграђеним стентовима буде мање тегоба, нижа стопа смртности, мањи број инфаркта. Међутим, ништа од тога се није десило, а једни су били подвргнути методи која кошта 50.000 долара и која под притиском индустрије која прави стентове постаје једна од најчешћих медицинских процедура у Америци.

Како је код нас ?

По објашњењу професорке Васиљевић, ми имамо ограничен број ангио сала у којима се ове процедуре изводе. Тако произлази да је стент за неког нашег болесника мисаона именица ако у тренутку инфаркта или погоршања стања није у близини установе која има опрему. Такође, код нас се ове методе не раде ни рутински, нити у оноликом броју колико би било потребно.

Као и са свим другим новим, медицинским методама, и код ангиопластике односно уградње стентова у почетку све се третирало као хит, мода, спасоносно решење, а током времена долази до процене стварне вредности.