Тврдих ушију на реп

Редитеља Горчина Стојановића не треба представљати. Ипак, испоставило се да је ово његов први интервју у којем он говори о музици, јер готово да нема представе а да он не потписује и – избор музике. Тако је и са представом "Неке девојке", америчког савременог аутора, писца и филмског редитеља Нила Лабјута, чија је премијера вечерас у Београдском драмском позоришту, на великој сцени. Главну улогу и једину мушку тумачи Гордан Кичић.

• За колико сте представа сами бирали музику?

– Осим за "Хамлета" и за неколико дечјих представа бирао сам музику за све које сам радио. Наравно, за филмове и за помињаног "Хамлета" музику је радио Зоран Ерић кога сматрам "својим" композитором, без обзира на то што не радимо често. Поред њега, уживао сам у сарадњи са Александром Ковач са којом сам радио "Лисице" и две дечје представе, "Капетан Џон Пиплфокс" Душка Радовића у Малом позоришту "Душко Радовић" и "Аждаја и царев син" Игора Бојовића у позоришту "Пинокио".

• Откуд потреба, поред професионалаца, да сами бирате музику?

– Разлог за то исти је као и моја потреба да сам себи радим сценографије. Ја не могу да почнем редитељски рад на неком комаду док не знам где се дешава и док не чујем звук будуће представе. Штавише, то су моји први утисци о комаду и кад њих средим, тек тада приступам прављењу поделе и коначној одлуци о режији.

• Какво је Ваше музичко образовање?

– Немам формално музичко образовање, осим што сам у стању да одсвирам једноставне и популарне песме на гитари, мада то никад јавно не чиним. Због других. Али, од седамнаесте до двадесете године живота ја сам био рокенрол критичар, и то одмах колумниста сарајевског "Свијета" И, повремено, ондашњих "Наших дана", садашњег сарајевског магазина "Дани". Било је то време новог таласа, почетак осамдесетих, када се штошта занимљиво дешавало у ондашњем југословенском рокенролу, нарочито на сарајевској сцени. Тако сам ја писао о првим плочама "Плавог оркестра", "Забрањеног пушења", Елвиса Џ. Куртовића, али и о љубљанској, загребачкој и београдској сцени. Први текст сам однео на свој седамнаести рођендан, 19. октобра 1983, и то је био приказ трећег албума "Електричног оргазма".

• Зашто сте престали да пишете о музици и када?

– Кад сам уписао ФДУ И отишао у војску. И сада пратим музичка збивања, али много мање рок и поп сцену, а много више оне извођаче које сам деценијама раније слушао или тзв. уметничку музику, прелазне џез форме, амбијенталну музику.

• Рокенрол, чини се, данас је већ "евергрин"?

– Јесте, рокенрол више није доминантан правац популарне музике, нити представља оно што је био у "моје" време. Ја сад звучим као остарели хипик, само што у мом случају то значи – остарели панкер. И тешко се могу отети утиску да "The Clash" нису за мене оно што су за генерације раније били "Ролингстонси".

• А шта мислите о београдској реп-сцени, Марчелу, "Синдикату"…?

– Мало сам тврдих ушију на савремени реп. Пре двадесет пет година волео сам "Sugarhil Geng" или "Grandmaster Flasha", очеве репа, али то је оно што клинци сада зову old school. Марчело ми је симпатичан, али то нису ствари које бих слушао у кући. Има она изрека да је сумњив свако ко у младости није био бунтовник и конзервативац у старости. Бојим се да њихов социјални бунт мене не дотиче на начин на који су ме дирали "Панкрти", рано "Прљаво казалиште", "Електрични оргазам" или "Партибрејкерси". Све у своје време.

• За представу "Неке девојке" користите музику Елвиса Костела. Зашто сте баш њега изабрали?

– Користим само једну песму Елвиса Костела, једног од најбољих аутора и извођача из времена британског њу вејва. Његов први албум, "My Aim is True" ("Моја намера је искрена"), изашао је 1977, а песма "Алисон" из које потиче стих, уједно и наслов албума, основа је за моје осећање теме којом се бави Нил Лабјут, аутор текста. Уосталом, и он сам је узео неколико других стихова из огромног опуса од преко двадесет албума Елвиса Костела за мото комада. Песма "Алисон", осим што је први велики Костелов хит, уједно је и једна од најболнијих "мушких" песама. Она говори о фрустрацији савременог мушкарца који среће бившу љубав и који то тешко подноси. На известан начин, она "ојачава" мушку страну приче у "Неким девојкама", с обзиром на то да Лабјут баш и не штеди свог главног јунака. У представи постоји и дијалог између две изведбе песме "Алисон" што је изузетно битно. У једном нарочитом тренутку, чује се и женска верзија коју пева Трејси Торн из "Everything but the Girl", бенда који је деведесетих имао неколико великих хитова.

• Ваша миљеница Александра Ковач освојила је и награду на MTV-ију?

– Јако ми је драго због тога што је Маки добила MTV награду. Она је висококвалитетан аутор те врсте музике, за мене потпуно равноправна било ком R’n’B извођачу, поготово што су њене гласовне способности и вокални манир налик на црне извођаче. Мени је то некако нормално, зато што Маки има увек светске критеријуме када ради своју музику, без обзира на то што је њено тржиште овде. Надам се, не још дуго!

• На крају, после оволике љубави према музици и њеном познавању, да ли бисте режирали мјузикл?