Под мушком сенком

Уз многа предизборна обећања, досад неприкосновени мушки лидери решили су да обогате још једним – на изборним листама наћи ће се више жена него на било којим претходним демократским изборима. Наравно, последњу реч даће бирачи, показујући тиме не само зрелост, односно да ли жену виде само са кутлачом и варјачом, или сматрају да би она својом интуицијом и вештинама, већ доказаним у готово свим областима, сем у политици, могла да буде исто тако успешан политичар.
Неким неписаним правилом, савремена друштва, за разлику од старих цивилизација, предност су давала "јачем полу"да ради за добро народа, без обзира што двадесети век опомиње да су друштва која су оличавале мушке вође био једна мешавина варварског и удворичког. Жене су, сем у ретким изузецима, биле објекат, и то од уметности до политике. Онај који одлучује о свему, од живота у породици до живота у друштву, био је мушкарац. На највиша места, где се доносе одлуке од значаја за једну државу, у највећем броју случајева, могле су да доспеју само као новинарке, што опет од њих чини објекте који верно у медијима преносе оно што мушки субјекти сатима, бесконачно понављају.

Али! Нажалост постоји једно велико али. Искуство последњих година, као и у претходном комунистичком периоду, показало је да се наше жене не сналазе добро у политици – или су безличне и не умеју да саопште јасно ни простопроширену реченицу, или су још агресивније од својих мушких колега, покушавајући логорејом да их надмаше. Да ли зато што у политику улазе под сенком својих већ доказаних мужева, или што једноставно треба да попуне квоту коју су мушкарци прописали?

У сваком случају, ниједна од жена које се спомињу као кандидаткиње на изборним листама странака, сем неколико изузетака, не уливају бирачима велику наду да ће успети да се изборе за оно што се од њих очекује. И наша прошлост игра у свему томе велику улогу. Ниједна жена од Немањића до Карађорђевића и Обреновића није се попела на владалачки трон – после смрти супруга могла је, због патријархалне части, да иде у манастир, или евентуално да буде поштована или омрзнута удовица.

Ми никада нисмо имали једну Индиру Ганди, која се успешно носила са проблемима многољудне Индије, или пак Маргарет Тачер која се боље од својих мушких колега сналазила чак и у ратним условима. Немамо ни једну Кондолизу Рајс, умиљату и одсечну истовремено, која безуспешно покушава да се приближи непревазиђеном Хенрију Кисинџеру.

Занимљиво је да неке врло старе цивилизације нису правиле разлику између мушких и женских владара. Уосталом, увек су постојали саветници који су из сенке управљали државом. Владар је био ту да стварно и симболички потврди јединство једне државне заједнице. Данас може изгледати чудно, али у фараонском Египту жене су исто тако вешто управљале државом, као и њихови очеви и браћа. Још у прединастичком периоду, дакле пре више од четири и по хиљаде година, једна краљица успешно је извела Египат из мушких борби за власт, док је славна Хатшепсут управљала огромним египатским царством као Индира Ганди Индијом.

Није водила ниједан рат, али је урођеном умешношћу успела да прошири границе Египта дубоко на југ и уз то да уметност и природно-научна истраживања подигне на највиши ниво. Њену славу помрачила је Клеопатра (важна је чињеница да потиче из грчке лозе Птоломеја): замало је срушила моћно Римско царство, вођена жељом коју Европа данас покушава да оствари – да уједини Исток и Запад на основама јединствене хеленске цивилизације. Без обзира што је то била идеја Аристотеловог ученика Александра Великог, Клеопатра је покушала да оствари неку врсту ондашње Европске уније, која би обухватала и део Азије и Африке.

Енглеске краљице су посебна прича. Прорачунате и хладне, спремне на све, зарад очувања сопствене власти и протестантског краљевства, оставиле су велики траг у историји, било као убице или као веште владарке.