Час из српске културе

Српски писац Јанко Вујиновић већ шесту годину борави у пољском граду Лођу као лектор српског језика и предавач на Катедри за јужнословенску филологију тамошњег Универзитета. Збирци његових књига објављених у Србији, као што су књига песама "Мукла распуклина", романи "Вучји накот" и "Паника у интерситију" ове године додата су и два наслова објављена у Пољској. Варшавска издавачка кућа "Ибис" у јуну је штампала избор прозе и поезије Јанка Вујиновића "Певање у/о самоћи", а почетком септембра појавило се пољско издање романа "Паника у интерситију" (издавач "Тигел културе" и Издаваштво Универзитета у Познању). На овогодишњем 51. међународном Београдском сајму књига Јанко Вујиновић се представио зборником "Певања расељеног народа" чији је приређивач.

● Критичари су Ваш роман "Паника у интерситију" оценили као стварну и поетску географију Европе? Који је прави пут до те жељене Европе?

– Књига "Паника у интерситију" већ је, да тако кажем, обиграла Европу. Наиме, издање на српском је представљено у десетак највећих градова Немачке, међу нашим људима, али и немачким славистима. А средишње поглавље, по којем књига носи наслов, својевремено је објављено у антологији "Ломови и прелази" објављеној у Берлину, у којој је заступљено педесетак писаца и песника из тридесет земаља који живе и стварају у Немачкој. Када ће, и како, национ којем не само пореклом припадамо стићи до те Европе, то је тешко питање. Можда страшним одрицањем, не само од територије на којој је настајала српска држава и где је доживела свој економски, културни и духовни процват, већ и од доброг дела историје, од језика, делећи га другим, измишљеним нацијама. А управо јунак "Панике..." крећући се дунавским, нашим и рајнским, европским просторима, настоји да кључне поставке српске етнологије, историје и митологије разјасни себи и другима, да их посматра сучељене, питајући се ко смо, какви смо, зашто нам се све то догађа, куда то идемо?

● Како представљате савремену српску књижевност пољским читаоцима?

– Својим најважнијим доприносом у том смеру сматрам учешће у реализацији обимног зборника "Срби на земљи", чији је издавач лођки "Тигел културе". Придружујући се ауторима пројекта, професорима Познањског, односно Београдског универзитета, Богуславу Жјелињском и Михаилу Пантићу, помогао сам да се опширан преглед књижевности и уметности, са тежиштем на прозним и поетским текстовима, филмовима и сликама насталим у последњој, бурној деценији прошлог века, представи пољским читаоцима. Српску књижевност афирмишем и када препоручујем студентима да читају наше најмлађе ауторе, да припремају предавања и семинаре о њиховим делима, када им помажем у преводима...

● Са којим темама из наше историје језика и књижевности упознајете младе Пољаке, шта је њима најпривлачније?

– Трудим се да стекну што више знања из области језика, књижевности, културне историје и етнологије српског народа. И то не само путем текста, већ и визуелним и звучним методама. О жаргону, рецимо, осим уз књиге објављене у Београду, уче и гледајући најновије филмове најпознатијих режисера. Дешавања деведесетих година на просторима бивше Југославије се најлакше и најпотпуније предочавају када се уз поједина дела наших аутора о том периоду користе и радови страних историчара и журналиста, па и Пољака. Студенти су доста сазнали и научили о, сигурно, у овим месецима најсуштинскијем нашем питању – Косову и Метохији. Сматрам успехом и то што сам прошлог лета десетак пољских студената одвео на Косово.

● Читају ли млади Пољаци нашу савремену литературу?

– Најбоља илустрација њиховог интересовања за нашу књижевност су магистарски радови који се пишу или су већ одбрањени. На пример, о делу Давида Албахарија, Радослава Братића, Милисава Савића, Светислава Басаре, о савременој драми на просторима бивше Југославије, о слици Београда у причама из деведесетих, али и о филмовима Емира Кустурице, па и темама из области етнологије.

●  Да ли је размена пољске и српске преводне књижевности задовољавајућа?

– Пре тридесетак година српска књижевност у Пољској била је једна од најпревођенијих. Осим уметничког квалитета, свакако да је тој читаности доприносила и политичка, па и ситуација у уметничким слободама у Србији и Пољској. У "Југословенској библиотеци" у Лођу објављене су књиге Андрића, Црњанског, Булатовића, Тишме, Киша, Шћепановића, Селенића, Капора, Јосића Вишњића и других. И дан-данас се у антикварницама могу пронаћи примерци тих издања. Појављивали су се и преводи у часописима и књиге у другим градовима Пољске, али је Лођ ту увелико предњачио.

● Приредили сте зборник "Певања расељеног народа", панораму српске заграничне књижевности?

– То је трећа књига српске емигрантске литературе чије ми је приређивање поверено, а коју објављује дортмундска фондација "Петар Кочић". Поменута књига је настала од радова пристиглих на конкурс за књижевну награду "Петар Кочић". Од близу 330 песама и шездесетак прича, у зборник сам уврстио текстове 35 аутора који живе у расејању и пишу на српском језику.