Шта држава треба да уради за пољопривреду

Док се земље ЕУ ужурбано спремају да дефинишу нову пољопривредну политику после 2013.године, и даље остаје отворено питање да ли је Србија постигла договоро томешта држава, надамо се у статусу кандидата, треба да учини у правцустварања стабилне пољопривредне политике.И опет, кључни покретач овоганије ЕУвећ ситуацијана домаћем тржишту којапред произвођаче и владу често постављанеку непредвиђену околносткоја изазивапажњу јавности, као што је тренутно ниска цена малине и парадајза (или,прошле године, ниске цене и несташица млека),и потпуно скрене пажњу са суштинског питања доследнепољопривредне политике. С друге стране,имамо и добрих вести које обично измакну оку јавности, као што су ових дана одличне цене откупа свиња (150 дин/кг), јабука (80 дин/кг), цене кромпира прошле јесени (40 дин/кг)и редовно пристојне цене раног поврћа.

Кад се све то сагледа, преостаје да се каже да пољопривреда у Србији почива на принципима глобалне конкурентности али и нанекимнеправилностима због разних баријера (нема извоза свежег меса и млека),које нас стављају у позицију да све врсте производње ипак нисуу оквирима слободног тржишта. И ту долазимо до основног проблема у пољопривреди Србије:да ли закони тржишта важе за све произвођаче или само за неке, док ћедруге помоћи влада својим мерама које ће,по правилу,бити изнуђене навалом незадовољства збоготкупних цена. То јеситуација коју држава не сме да прихвати као редовну, тако даједном усаглашена аграрна политика на коју свој потпис ставе сви важни чиниоци у производњи хране–мора бити поштована. Другим речима, правила морају бити унапред позната свима, а одступатиод ових правила никад не сме ресорно министарствовећ искључиво влада,и то у случајевима глобалнихпоремећаја или криза глобалних сектора, као што је протест свих произвођача пшенице са територије целе републике (а не,рецимо, само из Војводине).

На крају крајева, Србија је 2006.године усвојиластратегију развоја
пољопривреде, заједно са урађеним секторским анализама и акционим плановима и добрим делом до те године, реформисала јепољопривреду (регистрација пољопривредних газдинстава, кредитирање примарне производње, приватизација пољопривредног сектора, политика руралног развоја...).Евидентно је, међутим,да оно што од 2006.није стабилно, јесте висинааграрног буџета,односно његов удео у укупном буџету Србије који је последњихгодина у паду, што јасно сигнализира да држава ипак не препознаје аграр као развојну грану наше привреде. Без јасно дефинисаног буџета за пољопривреду који ће кроз постојеће и нове мере за побољшање продуктивности једнако третирати све делове Србије и уважити њихове специфичности, као гаранцију да ће се буџет реализовати равномерно по регионима, нема исправне пољопривредне политике. Дефинисане расподеле и висина буџета, усмериће ,,брод пољопривреде” Србије на жељени курс уз истовремену могућност интервенције у случају ,,великих таласа”. Таква политика, растерећена дневних незадовољстава, омогућиће држави да се позабави унапређењем тржишта подстицањемизградње инфраструктуре за трговину (складишта, велетржница, хладњача…) која ће неумитноповећати конкурентност свих производа линеарно. Ако се томе додајуи делови политике који нису искључиво у сфери пољопривреде (равномерни регионални развој, рурални развој, изградња аутопутева, гасовода и друге инфраструктуре)пољопривреда Србије ће из сталног ,,прединфарктног стања”прећи у стање здравог организма са–јаким срцем.

*Стручњак за квалитет и безбедност хране