Једина игра у граду

Обично се каже да консолидован демократски поредак постоји када демократија постане "једина игра у граду". То значи да демократија опстаје без обзира на то ко победи на изборима. Да бисмо одговорили на питање да ли такав поредак постоји данас у Србији, предлажем да прихватимо два критеријума за разликовање демократских од недемократских поредака. Први се односи на одржавање избора. Недемократски режими не одржавају изборе. Други критеријум јесте равнотежа међу кључним политичким актерима.

Концептом равнотеже се, у ствари, на други начин изражава фраза "једина игра у граду". Када се каже да су политички актери у равнотежи, то значи да ниједна странка која изгуби на изборима неће покушати силом да узме власт, већ ће покушати да победи на наредним изборима у оквиру истих институција под којима је поражена. Демократија је самоодржива када се сви придржавају исхода избора, без обзира на то какав да је, под условом да се и сви други понашају на исти начин. То је концепт равнотеже. У недемократским порецима таква равнотежа не постоји, јер опозиција (уколико је уопште има) нема намеру да одржава недемократски поредак, већ да га, ако је за то способна, сруши.

Како видимо, постојање избора није довољан услов да би поредак био демократски. Поретке у којима се одржавају избори, али нема равнотеже, називамо псеудодемократијама, тј. хибридним режимима. Иако су за време Милошевића одржавани избори, они су или били намештени или је власт покушала да еx пост (накнадно) илегално преокрене изборни резултат. Србија током деведесетих није била демократија управо зато што није постојала равнотежа. Политички актери су имали супротстављене интересе у погледу одржања, односно стратешког (дугорочног) прихватања институција поретка. Можемо да замислимо укупно четири исхода избора у псеудодемократијама: први –  власт добија изборе, што сви прихватају; други – власт добија изборе, што власт прихвата, али не и опозиција; трећи – власт губи изборе, што власт одбија да призна, а опозиција прихвата; четврти – власт губи изборе, што сви прихватају.

Први и други исход, који указују на то да актери прихватају резултат избора ма какав он да је, карактеристични су за демократију, јер представљају индикатор постојања равнотеже. Други и трећи исход су незамисливи у демократском поретку. Обрнуто, они су уобичајени у псеудодемократији, управо зато што тамо нема равнотеже. Ни влада, ни опозиција не прихватају исход намештених избора као обавезујуће, односно равнотежно решење. Они ће пре прихватити правила игре као привремени компромис, тј. провизорно примирје које зависи од постојећег баланса снага а које је отворено за ревизију чим се за то стекну услови.

Сада долазимо до кључног питања. Да ли се у Србији нешто променило пошто су у децембру 2003. године одржани парламентарни избори? Ти избори би могли да се узму као преломна тачка за консолидацију демократије, будући да су то свакако били најпоштенији и најслободнији избори у историји Србије. Чини се да су се тада сви актери нашли у равнотежи. Владајућа коалиција која је организовала и изгубила изборе мирно се повукла и уступила место новој коалицији, која је до тада била у опозицији. Да ли се после тих избора може рећи да је Србија из псеудодемократије прешла у фазу консолидоване демократије?

Да би установили какве су шансе да избори опстану на дужи рок, односно да бисмо утврдили да ли су актери у равнотежи када се ради о привржености изборним институцијама, није довољно установити да ли постоји спремност владајуће елите да прихвати мирну смену власти (што је под Милошевићем био главни проблем). То што су у Србији одржани слободни и поштени избори у децембру 2003. године даје нам само пола одговора на питање да ли је демократија у Србији консолидована. Наиме, три године после тих избора ми још увек не знамо да ли се сви актери налазе у демократској равнотежи. Снаге које су се налазиле у равнотежи јесу оне које су срушиле Милошевићев режим 2000. године. Али о врсти равнотеже у којој се налазе снаге које су поражене на изборима 2000. године нема јасних индикатора. Сасвим је могуће да је постојећа равнотежа привременог, тј. тактичког карактера. Баш као и у псеудодемократији, губитници прихватају поразе, али ако успеју да освоје власт, кренуће у радикалну промену система.

Крајњи закључак је ово. Да би могло да се каже како су актери у равнотежи, неопходно је да се снаге које изгубиле власт на изборима организованим у псеудодемократији врате на власт и покажу да ли имају намеру да поново лажирају изборе или је демократија у њиховом стратешком (дугорочном) интересу. Политичка трансформација у земљама Источне Европе завршена је у оном тренутку када су се бивши комунисти вратили на власт и наставили с реформама. Другим речима, да би демократија постала самоодржива, неопходно је да се реформишу и снаге старог режима а не само политичке институције. Док се то не деси, демократија у Србији неће бити "једина игра у граду".

Доцент на Факултету политичких наука у Београду