„Ролингстонсе” сам волео више од „Битлса”

„Либар”, „Жеђам”, „Темпера”, „Опрости” и „Миракул” – само су неки од хитова које ће популарни хрватски кантаутор Златан Стипишић Џибони отпевати 1. октобра на концерту у новосадској хали „Спенс”. Концерт једног од најпопуларнијих певача на Балкану већ је распродат, а јавност с нестрпљењем очекује када ће музичар свирати у Београду, вероватно у Арени, што би требало да се догоди током наредне године.

Иако ће у Новом Саду свирати у оквиру концертне турнеје „Толеранца” на којој промовише истоимени последњи албум, Џибони ће изводити песме и са популарног албума „Миракул” које иначе не свира често, као и хитове из протеклих 10 година соло каријере.

На концерту у Новом Саду промовисаћете албум „Толеранца”. Шта је за Вас лично толеранција?

За мене би то било као што су на пример у математици два плус два четири. Пре него што донесе суд о другоме, човек треба да проба да обује његове ципеле, да уђе у његову кожу. Сви народи на свету, на свим језицима,имају изразепопут: „бити у туђој кожи”, „ући у туђе ципеле”, попут популарне песме „Дипеш мода” – „Walking In My Shoes”. Требало би сви да имамо такав ток ствари, да накратко пробамо да гледамо људе, a и свет, очима друге особе, пре него што донесемо суд о тој особи. Само кад бисмо били у стању да гледамо очима човека до себе могли бисмо да избегнемо многа лутања и непријатељства. То је за мене толеранција. По дефиницији, толеранција би била нешто као да се „исполираш”, али сматрам да то није довољно. Себе треба ставити у туђу кожу, па тек онда јасније видиш ствари.

Албум „Толеранца” снимали сте у студију Питера Гебријела у Лондону, кога нисте упознали, али сте радили студио до студија са Томом Џонсом. Да ли сте разменили искуство са овим бардом и шта сте, можда, научили од њега и његових сарадника?

Нисмо ми разменили ништа.Његов продуцентје Итан Џонскоји је радио са популарном групом „Kings Of leon”. Тај продуцент је мени, у ствари, био најбитнији у професионалном смислу, а кад неко није довољно велико продуцентско име, наши медији онда мало додају.

Уз коју музику сте одрастали?

Моји родитељи су доста слушали класичну музику. Мама која је мало млађа од тате, рођена је 1941. године, волела је Џимија Хендрикса, „Ролингстонсе”и „Битлсе”. Како је моја сестра волела „Битлсе”, мислио сам да су они за цурице, а да су „Ролингстонси” за дечаке. Увек сам мало више волео „Ролингстонсе”. Одрастао сам касније на хард рок музици и на то сам врло поносан, иако је то музика која је увек мало наилазила на подсмех, можда неке велике критике. Хард рок је музика која је очувала ону основу: бубањ, гитара и бас – тај неки трио. Да није било тога, данас би вероватно све било на плејбек и то би била службена музика.

Албум прате видео спотови који обилују анимацијом чији су аутори Зденко Башић и Мануел Шумберац, чиме су Ваше песме добиле и ново визуелно читање...

Анимација је моја тајна љубав. Земље које нису попут САД и Француске, дакле мале земље попут Чешке, Србије и Хрватске и њихове кинематографије никада неће имати стотине милиона долара за специјалне ефекте. И ако желите некако да екранизујете своју машту анимација је још увек најједноставнији пут. Зато обожавам анимацију, јер немам холивудски студио и стотине хиљада долара да направим видео спот као што га може направити Лејди Гага или Мадона. Анимација ми је једини начин да се нешто направи квалитетно а да се опет на неки начин машта пренесе на екран. Обожавам анимацију јер ипак успете то што сте замислили да урадите са мањим буџетом.

---------------------------------------------------------

Сва деца Џибонијевих концерата

На Вашим концертима често се деси да неки младић запроси девојку. Шта Вам то говори?

То је само увод. Упознао сам много људи који су направили децу после мојих концерата. Има десеторо деце која су направљена после неке моје свирке. То је највећи успех моје музике – кад људи оду својим кућама и воде љубав. То ми је супер.