Ракете из Румуније „циљају” – Медведева

Када је у марту 2009. америчка државна секретарка Хилари Клинтон предала свом руском колеги Сергеју Лаврову омању четвртасту жуту кутију, на којој се истицало велико црвено дугме са енглеским и руским натписом – „ресет“ – свет се нашао на самој ивици нове историјске епохе.
Међутим, они који су мало боље загледали Хиларин „поклон“ приметили су да је руски натпис (узгред, исписан латиницом) потпуно неадекватан: уместо да означава ресетовање, што би требало да подразумева и опуштање, више је указивао на – пренапрегнутост.

Како се испоставило, грешке није било: Вашингтон је пре неколико дана склопио договор са Букурештом о размештању америчких система противракетне одбране у Румунији. Громогласно најављиваној политици „ресетовања“ у тренутку је запретио потпуни распад. А ветар „хладног рата“ као да се поново разиграо на релацији запад–исток.

План Американаца о размештању ракетних система по Европи од самог почетка је указивао само на једно: жељу Вашингтона да свој по-литички и војни утицај прошири што даље на исток Старог континента, на сам праг Русије. Истини за вољу, нико то није ни крио. Прича о могућим нуклеарним претњама од стране Ирана, а самим тим и о потреби изградње европске ПРО, показала се само као згодна пошта-палица у комуникацији са јавношћу у САД и целог света.

У Москви су свега тога, такође, били свесни. И нису оклевали да пронађу адекватан одговор, пре свега на плану космичког одбрамбеног система. Али најновија „епизода“ са Румунијом ипак је нешто другачија. Наиме, могла би значајно да утиче како на парламентарне, тако и на председничке изборе у највећој држави на свету, заказане за децембар ове, односно за пролеће наредне године.

Подсетимо, протагониста политике ресетовања са руске стране без сумње је актуелни председник Дмитриј Медведев. Једна од главних компоненти његове спољне политике јесте побољшање односа са западним партнерима. Основа за овакво деловање јесте потреба земље да се технолошки уздигне (што је могуће само у условима мира), да свету прода што више енергената, како би обезбедила тај технолошки напредак, да убеди партнере широм планете да је спремна на по-литичке и економске реформе, као и да је довољно демократизована и вољна да прихвати западни и сваки други страни капитал.

О спремности Медведева да светске послове уређује на начин нека-рактеристичан за Кремљ сведочи и то што је прича о заједничкој ру-ско-америчкој ПРО изашла из уских преговарачких кругова и „сишла“ у медије, па чак и оне најшареније. Није стога потребно много памети за процену да је споразум о размештању америчких ракета у Румунији, који је председник Молдавије Владимир Вороњин упоре-дио са својевременим споразум између Адолфа Хитлера и румунског председника Јона Антонескуа, Медведеву умногоме сузио простор за горе наведено деловање.
У том светлу треба посматрати и све учесталије спекулације о пред-седниковој будућности. Огромна већина руских аналитичара већ са-да процењује да је један четворогодишњи мандат у Кремљу све што је Медведев и могао да очекује. Дезавуисање, или евентуалну пропаст пројекта „ресетовања“ односа са САД, многи виде и као логичан крај ове председничке приче.

Нема сумње да одређеним политичким круговима, и у Русији и у САД, не одговарају лидери типа Дмитрија Медведева и Барака Оба-ме. „Претерана попустљивост није добра за бизнис“, чуло се са обе стране. Да ли „румунско подметање клипова под точкове Медведева“ сигнализира да је и Обами – „исцурило време“.

Реална могућност да се на чело највеће државе на свету врати Владимир Путин тера моћнике са друге стране Тихог океана да и они себи потраже „тврђег“ лидера. Ако се при томе има у виду да би актуелни премијер, према важећем руском уставу, од пролећа 2012. могао да влада наредних пуних 12 година, та потрага добија потпуно нови смисао.

Епизоду са Румунијом, коначно, треба посматрати и у том светлу. Јер, како је недавно написао Пепе Ескобар, новинар „Ејжа тајмса“: „Они (Американци) врло добро знају да Иран нема довољно потенцијала да нападне Европу, чак и да има такву намеру. И друго, у ма колико недемократском режиму живели, Иранци нису – самоубице.“