Кроћење публике и медија

На измаку тениске сезоне у светским медијима је све мање речи о преосталих пар турнирских месеци, а све је више жеље да се коначним оценама региструје најбоља година у каријери Новака Ђоковића. Свој прилог је ових дана дао и велики Пит Сампрас, називајући је најбољом сезоном у тенису свих времена: „Бар у мом животу, најбоља коју сам видео... Увек сам мислио да је Новак превише темпераментан, да ће имати падове због којих неће моћи до највиших достигнућа. А сада гледајте – он губи прва два сета од Федерера и онда бум – опоравља се за пар минута. Сада краће памти, претворио се у тог великог шампиона“.

Као да су и највећи Ђоковићеви ривали решили да му предају ову сезону и сачекају нову. Уз вест да ће први рекет света због повреде можда пропустити кинеску турнеју, дошли су најпре протести Надала и Мареја због превише напорне сезоне, а у последња два дана и конкретни откази од турнира у Шангају, Федерера и Содерлинга.

Ђоковићев поход на Њујорк није се одвијао само на терену, већ и свуда око њега. Све до освајања Њујорка, Ђоковић је за велики део публике био само хит лета, а Федерер и Надал – класика.

На почетку године у којој је рушио тениски поредак, однос светских медија био му је отворено благонаклон. Дошао је као поручен, тек што је Надал коначно сломио Федерера у 2010. и њихов шестогодишњи ривалитет почео да јењава. Ђоковић је тада био неопходан као нова прича, макар и мало ко у њу искрено веровао. Они који су стидљиво најваљивали нови ривалитет Надал-Ђоковић, нису ни сањали да ће се завршити резултатом 0:6 у 2011.

Услужност медија стала је после Вимблдона, када су резултати надмашили и класична новинарска надувавања из прве половине године. Новинари су навијали за новог противника Надала, а не за тенисера коме ће Шпанац постати само спаринг-партнер. Уследили су и ниски ударци. У време одмора од Вимблдона, један новинар је записао да је српски тенисер „последњи пут виђен како пасе траву у Вимблдону“, а затим наставио са анализом како ће Ђоковићу више него ривалима да засмета дуго одсуство са терена. Од почетка америчке турнеје, медији су позивали насмејаног Србина да опет буде више забављач него шампион, и то су понављали све до епског полуфинала са Федерером.

У најави за финале, један од најпопуларнијих наслова на Интернету гласио је „Зашто ће Надал демолирати Ђоковића“. Аутор текста, представљен као стручњак за тенис, објаснио је да Надал има много више грен-слем титула, да је у Њујорку изгубио само један сет, да има више мотива од Ђоковића измореног борбом са Федерером коју је замало изгубио... И, закључак: „Ако здрав заврши меч, очекујте да Надал одбрани титулу у четири сета“. Да, била су четири сета.

Маса воли победнике. Не би Новак освојио медије ни песмом ни игром, ни својом благородном природом, да их није рекетом укротио. Велике звезде окружене су илузијом непобедивости и ауром страхопоштовања, а краљеви претходне деценије више то немају. Надал побеђује свакога, али Ђоковића никако. Федерер је и даље господин на терену, али ни налик томе када пред новинарима објашњава зашто губи од Ђоковића.

Свет ће после Њујорка поново да се привикава на нови тениски поредак, неизвесним предвиђањима, отвореним за свако „можда“. У једној од анализа финала, под називом „Ђоковићева монструозна победа на Надалом“, Џозеф Мејтон закључује:

„То је ментална снага. Он има игру да са 6:1 у четвртом сету победи Надала, другог на свету, упркос боловима у леђима. То говори све. Он је чврст. Он је камен и он је шампион. Можда најбоља година у тенису икада. Можда најбоља година у спорту... икада“.