Не дај сунцу да те затекне уплакану

Герија Марсдена и његове „пејсмејкерсе” је са „Битлсима” – Џоном, Полом, Џорџом и Рингом – везивало много кључних ствари. Имали су заједничког менаџера, Брајана Епштајна, били су део такозваног мерсибита – музичког стила карактеристичног за Ливерпул с почетка шездесетих година 20. века, заједно су пекли занат по клубовима у Хамбургу, у Немачкој, дружили се...

„Ми и ’Битлси’ смо баш прашили када бисмо се попели на бину”, изјавио је Гери давне 1963. за енглески музички часопис „Њу мјузикал експрес”. „Немам намеру никога да увредим, али овде на југу групе се понашају сувише формално. На Мерсисајду је све бит, бит и само бит. Стварно смо се забављали”, објаснио је.

„Гери и пејсмејкерс” у историју су ушли захваљујући томе што су били прва рок група која је већ са сва три почетничка сингла доспела на врх британске топ-листе најслушанијих. Треба имати у виду да је тадашњи успех у Британији значио аутоматски и светску славу: њихов подвиг поновила је, тек после 20 година, ливерпулска група – „Френки иде у Холивуд”.

Основани су 1959 (Гери, његов брат Фред, Лес Чедвик и Артур Мекмехон), а публици су поклонили мноштво добрих композиција: од „Како ти успева”, која је првобитно понуђена „Битлсима”, па преко „Никада нећеш ићи сам”, старог америчког хита и химне навијача фудбалског клуба Ливерпул, до „Ферибот плови преко Мерсија”, и прелепе баладе: „Не дај сунцу да те затекне уплакану”.

Продуцент песме је био легендарни Џорџ Мартин, човек који је због свог удела у каријери ливерпулске четворке често сматран – петим „битлсом”. И, не мање важно, сви они били су директни учесници чувене „британске инвазије на САД”, муњевитог освајања америчког тржишта од стране бендова са Острва, почетком шездесетих година.

Вреди поменути и да, у ствари, постоје две композиције са идентичним називом „Не дај сунцу да те затекне уплакану”. Једна се приписује аутору по имену Шон Патрик Сенет, док је ова коју изводе Гери и његови другари потписана именима све четворице чланова бенда. Мада се као истински аутор помиње управо Гери Марсден. Забуна је, између осталог, настала и због чињенице да је Пол Мекартни током солистичке каријере по разлазу „Битлса” често на концертима изводио композицију са овим именом, али не верзију својих другара из Ливерпула, већ ону коју је потписао Сенет.

„Пејсмејкерси”, нажалост, никада нису доживели признање какво су заслужили. Био је то стицај околности. Наиме, када је рок музика (или – бит – како је тада називана) већ постала светска помама, а свакодневни громогласни тонови електричних гитара потпуно заглушили сваки други облик игре са нотама, Геријева екипа је остала без правих хитова. Разишли су се 1966, у тренутку када се британски звук већ чврсто ушанчио у свим светским радио и ТВ програмима.

-----------------------------------------------------------

Не дај сунцу да те затекне уплакану

Ноћ је тренутак за твоје сузе

Можда ти је вечерас срце сломљено

Ипак, сутра, при јутарњој светлости,

Не дај сунцу да те затекне уплакану

Ноћне сенке ишчезавају

А са њима и твоје сузе

Јер, јутро доноси радост

Свакој девојци и момку

И зато, не дај сунцу да те затекне уплакану.

Знамо да плач није грех

Али заустави сузе када птице запевају

Тешко је разумети

Да си остављена због друге

Ипак, не заборави, љубав је само игра

И она се увек понавља

Зато, не дај сунцу да те затекне уплакану…