Срце у јунака

Да не буде неспоразума: ово заправо није никаква „спортска колумна”. Па зашто онда ово пишем? Зато што ми се оно што се последњих неколико недеља догађало на европским првенствима у кошарци и одбојци чини као згодна прилика да боље и јасније изразим оно што мислим и за шта се – односно против чега се – већ годинама са више или мање успеха борим. Спорт је ту, наравно, само пластичан пример и метафора.

Моја је теза да када се дође до одређеног нивоа техничке и тактичке умешности, а у врхунском спорту се то напросто подразумева, све остало је ствар срца, односно вољног елемента. У том смислу су на ова два првенства једино шпански кошаркаши својим квалитетом значајно одскакали, и једино за њих ово малочас речено не важи у потпуности. Али сви остали су се пласирали тамо где јесу на основу комбинације два пресудна момента – спортске среће и спортског морала.

Е, сад, среће или има или нема. Тачније, некад је има мало више, а некад мало мање, хоћу рећи – ретки су баш апсолутни срећковићи или апсолутни баксузи, а фортуна углавном на крају компензује своје враголије, ако не баш одмах у другом полувремену, а оно макар у другој утакмици. Остаје, дакле, срце, односно „борбени морал” и управо то је елемент, а не разлика у играчком знању и квалитету, у којем су ових дана српски одбојкаши били супериорнији од својих ривала и од својих колега кошаркаша. А, разуме се, и неупоредиво изнад онога што се зове реалношћу српског друштвеног, политичког и економског живота.

Али спортски морал је изузетно крхка и компликована ствар, која има и своје психолошке, политичке, симболичке и „метафизичке” аспекте. И по тај морал тешко да има иштагоре и самодеструктивније од оне некритичке еуфорије и имбецилног јуначења које преплави српску јавност пред скоро свако велико такмичење. Али чак и када све то не би имало директно погубне последице по исход читавог пројекта, нормалан човек не може а да не осећа стид пред сценама баналности и неукуса док владајући медији, компаније и политичари испраћају „наше момке” на какво велико такмичење, да тамо „бране част” и „осветлају образ” народу и отаџбини. (А при чему се, узгред речено, сви скупа – народ, отаџбина, медији, бизнисмени и политичари – о личној и колективној части и образу, све мање и све површније брину.)

Годинама сам то посматрао и утврдио следећу „гвоздену” законитост – што је испраћај гламурознији и еуфоричнији (сетите се само лудовања приликом одласка фудбалера на последње светско првенство), то ће неуспех бити већи. Кад год видим нешто такво, могу да се кладим да од те работе, била она спортска била политичка, неће бити ништа. Тако је било и са оним злосрећним ратом почетком деведесетих у који се ушло олако као у кафану. А тако ће, верујте ми, на крају бити и са овом актуелном ЕУ-форијом.

Најгори смо кад се бахатимо и хвалишемо. А од када су се у све то укључили још и „златни”, генерални” и остали спонзори, ствар је постала апсолутно неподношљива. Узгред, када смо већ код спонзора, генерални спонзор српских кошаркаша на овом првенству била је хрватска Идеа. А да ли, макар и у најлуђем сну, можете замислити да се хрватска кошаркашка, фудбалска или рукометна момчад појави на неком такмичењу праћена рекламама „Максија” или „Књаз Милоша”?!

Чак и када није сасвим без покрића, потцењивање другог је увек ружна и штетна ствар. Увек се са нелагодом сећам оног слогана: „Европо настави да тренираш”, из доба када се веровало да је довољно да наши кошаркаши само истрче на паркет и сви ће одмах да се предају и падну на теме. А наличје тог неукусног хвалисања јесте, наравно, несигурност и комплекс ниже вредности („најгори смо”, „ништа не вреди”, „све је пропало”) који аутоматски проради чим нешто крене како не треба. То је оно када се следи срце и „скрати” рука, и када чак и они највештији почетнички греше; општа збуњеност на терену, бауљање, конфузија, брука и блам.

Управо тако су, практично, од оног несрећног пораза против Француза па до самог краја, деловали српски кошаркаши у Литванији. Није уопште проблем то што нису прошли у полуфинале. Није најгоре чак ни то што неће играти на Олимпијади следеће године. Најгоре је то што у последњим мечевима нису показали ни минимум спортског духа и воље за победу и што су се предали много пре краја и пре него што је све било заиста изгубљено и завршено.

Наравно да се ни одбојкаши нису нужно морали вратити као победници. Онај драматични полуфинални меч са Русима су лако могли изгубити, а ни у финалу са Италијанима ствар се уопште није морала завршити овако како се завршила – убедљиво и привидно лако. Али то не мења ништа на суштини ове приче. Неоптерећени императивом успеха, помало скрајнути од оне деструктивне пажње јавности, политичара и медија, они су на такмичење отишли готово неприметно и скромно, без еуфорије и великих очекивања – и вратили се као шампиони. Наравно, није довољна само скромност. Миљковићеву чету су красили тимска игра, другарство, солидарност, пожртвовање, борбеност и међугенерацијска слога – опет све психолошко-вољне особине и „традиционалне” колективне врлине које се све ређе срећу, како у животу, тако и на спортском терену.

Да резимирамо: спремити се најбоље што можеш, борити се до краја, не прецењивати себе нити потцењивати противника, не предавати се и не паничити ни онда када не иде и када се чини да је све изгубљено. Ето вам формуле успеха – и то не само када је о одбојци и спорту реч.