Зло јавне покварености

Чудна је тишина универзитетске (и просветне) јавности поводом одмотавања клупка корупције на Правном факултету у Крагујевцу. Два месеца медији су били пуни вести о продаји испита и диплома на поменутом факултету, а слабо се чуо глас оних који припадају професорској професији. Неколико медијских наступа оних који се, иначе, редовно појављују у јавности већ неколико година када треба рећи нешто о образовању, не треба да нас завара. Универзитетска јавност је загонетно ћутала. Уверен сам да би у неким другим ситуацијама реаговала. Зашто је ћутала? Разлога је више. Наведимо само два.

Већ више од деценију и по, овај део јавности је био најагилнији у покретању разних политичких питања. Најснажнији талас политизације долазио је из универзитетске средине, а то се могло протумачити као демонстрација интереса да се политичко стање друштва поправи. У центру поменутог политичког активизма био је захтев за европеизацијом Србије или за брзим кретањем ка Европи. Обећано је остварење сна. Дакле, ако је универзитет (његов политички активан део) носио заставу концептуалне реформе друштва и државе дуже од једне деценије, природно је очекивање да ће управо тај део реаговати на све оне појаве које бламирају такав политички курс. Оцене да је корупција на високом степену у нашој држави само је појачавајући мотив да се образовне установе ухвате укоштац с пузајућим злом каква је корупција.

Други разлог да се чује јачи глас универзитетске јавности (посебно њеног политички активног дела) свакако је одбрана тешко нападнутог угледа професије. Говори се да универзитет "обликује будућност", да је "предводник друштва", да је "најважнији менаџер знања". На запрепашћење јавности, зло јавне покварености је откривено управо у неким организацијама високошколске установе. Нема сумње да се морална слика просветног радника, универзитетског професора мења у очима обичног човека. То је учинак медија који стварају своју слику, а јавност је прихвата иако знамо да је то само део просветних делатника, никако целина. Но, шта је ту је. Корупција је у нашем дворишту, приметио је један универзитетски професор.

Како довести то двориште у ред? Може ли се зажмурити на оно што је свако видео? За ћутање универзитетске јавности постоје неколико претпоставки. Неке су везане за универзитет, а друге за политичку власт. Размотримо их.

Највећи део универзитетске јавности бави се својим послом и проблем "кварења професије" препуштају другима. Други вероватно држе да је то болест мањег дела наставника и "студената", а да је већи део здрав. Трећи ћуте јер и сами нису чисти у професији: или скупо продају своје уџбенике по кабинетима (паре на руке) или проводе дане на путу од факултета до факултета (знам једнога који шпарта на шест факултета), или су и сами примили неку малу част, па верују да је најбоље бити по страни. Четврти неће да писну јер ни сами не знају како су се нашли у наставним звањима. Свима њима, међутим, независно од мотива ћутања, заједничко је уверење да је то брига државних органа, односно политичких елита.

Да размотримо и ово пребацивање бриге на другога. Да ли су политичке странке које запоседају државни апарат гарант успешне борбе против корупције у друштву и, наравно, на универзитету? На ово питање се мора одговорити одречно. Основни аргумент за овакав одговор налази се у финансијском рачуну странака којима плаћају своје активности као и (протекле) изборе за Скупштину Србије. Свако је могао да се увери у чињеницу да је потрошен огроман новац у току кампање неких странака. Законска контрола тих финансија још није обављена и како ствари стоје неће ни бити. Неке странке скривају порекло новца за свој рад, а у томе је мирис корупције. Е, ту смо на почетку неуспешне борбе против корупције. Политичка странка која не изнесе на светло дана сваки добијени (у земљи и иностранству) и потрошени динар за своју кампању и свој рад не само да неће учинити ништа за морално здравље друштва већ ће га још више погоршати.

Ето, терали смо зеца, а истерали вука. Корупција на универзитету је само рефлекс корупције у политици. Онај политички део универзитета који је политички активан у борби за европску и реформисану Србију морао би у складу са својим ангажманом да се критички осврне на кршење неких антикоруптивних закона и обичаја од стране политичких актера иза којих је безрезервно стао у кампањи. Ћутање само охрабрује оне скривене корупционаше у свим професијама у којима "пара врти где бургија неће".