Корупција као морални проблем

Корупција је донекле ишчезла као тема из јавности, али предизборна кампања поново поставља ово питање у жижу, у једном посебном смислу.

У нас се, наиме, практично увек говори о корупцији као некаквом стицању приватне користи злоупотребом јавног овлашћења, што јесте класични облик корупције. Ретко се говори о корупцији као стицању нематеријалне користи, која у највећем броју случајева није кривично дело. Корупција је пре свега морални проблем и када се рад у јавном сектору користи за промовисање интереса или личности које за одређени посао нису квалификоване, или чак које на јавном положају представљају срамоту за онога који их је предложио, такође је реч о корупцији.

Борба против корупције у јавној администрацији подразумева два основна принципа. Први је строга дисциплина, што значи да сви они који свој посао обављају на нечастан начин, морају одговарати не прекршајно, не кривично, не преко судова или тужилаштва, него у радно-правном смислу, пред својим надређеним, директно, истог дана, на најконкретнији начин. Нечасно поступање, а посебно опструкција директних упутстава надређених од стране било ког службеника морају бити санкционисани одмах, најрадикалнијим мерама раскида радног односа. Послушност и лојалност су основни постулати јавног службеника који не може наступати као агент сопствене воље, па ни сопствених политичких уверења. У јавној служби, у држави, не постоји демократија каква постоји у цивилном друштву. Држава подразумева дисциплину сличну оној у војсци, у којој постоји јасна хијерархија, и наређења се извршавају беспоговорно и без одлагања. Само таква држава може да функционише.

Послушност се мора односити на свакога у хијерархији. Само строга дисциплина, поготово у транзиционим државама, може омогућити да обични грађанин живи мирно, без злоупотреба од стране јавних службеника и да се државни послови одвијају без сметњи.

Други принцип борбе против корупције је строго инсистирање на квалитету, а не на процедуралним техникама. У виталном је интересу државе Србије да најбољи и најквалитетнији људи дођу на места на којима ће моћи да учине највеће добро и да се добар део наслеђене бирократије немилице отклони. Либералног друштва не може бити уз компромисе са старим вредностима, структурама и навикама. У том погледу мора постојати јасан дисконтинуитет. На местима у јавној управи и на јавним функцијама у друштвеним институцијама морају бити млађи људи са страним квалификацијама, магистратурама и докторатима, са европским маниром, са одређеним социјалним профилом. Време прашњавих канцеларија са прашњавим кадровима у њима који онемогућавају нормално функционисање државе мора, коначно, остати за нама.

Борба против корупције се више не може водити инструментима "прве фазе антикорупцијске политике", а то су реформе правосудних, тужилачких и полицијских органа, јер корупција није примарно кривично-правни, па ни примарно правни, него пре свега морални проблем и проблем манира и духа јавне службе. Није потребно да се за корупцију изричу законске санкције, али су потребне дисциплинске санкције, од којих је најефикаснија удаљење са посла због неизвршавања налога, или пак због неадекватног извршавања налога.

Посебно је важно на који начин се интерпретира закон. Не постоји ни један закон који не подлеже интерпретацији. Државни интерес и интерес друштва морају бити доминантни не само при доношењу, него и при интерпретацији закона. Где год постоје окоштали облици праксе и некаква конзервативна тумачења која очигледно наносе штету друштвеном интересу, потребно је нормативно и практично решавати застоје и "уска грла", а то је у пракси увек могуће било одговарајућом интерпретацијом норме, било доношењем нове интерпретативне норме. Суштина процеса обнове је у вољи да се промена наметне.

Само таква одлучна акција ће деловати и превентивно на оне који су склони да се понашају као кочничари система друштвене промене.

Научни саветник, Институт за међународну политику и привреду