Анекси за корупцију

Влада Србије je недавно усвојила стратегију развоја система јавних набавки и акциони план за спровођење стратегије, документе који додатно штите права понуђача и јавни интерес у систему јавних набавки. Начелно речено, за борбу против корупције и спречавањa малверзација у овој области веома је важно обавезати наручиоца да што више информација о јавној набавци достави надлежним органима. На тај начин наручиоци и понуђачи ће имати мање могућности за импровизације а надлежни органи ће незаконитости лакше санкционисати. Ми из управе за јавне набавке смо предложили да управа добије овлашћења првостепеног прекршајног органа. Закон о прекршајима то дозвољава, и на тај начин бисмо спречили дуг поступак од тренутка утврђивања неправилности до тренутка када се изрекне казна.

Малверзације и корупција у вези са јавним набавкама могуће су, при том, у све три фазе овог поступка.

У првој фази, планирању, на евентуалне малверзације указује податак да се купује роба која није неопходна наручиоцу или није неопходна у одређеној количини. Зато се дешава да наручилац са двадесет запослених наручи четрдесет рачунара. Или да без потребе купује неколико службених возила огромне кубикаже.

Овде је проблем у томе што код нас не постоје стандардизоване потребе наручилаца. Није прописано правило кад треба заменити аутомобил или до када се користе постојећи рачунари. Врло важне су и количине, јер имали смо информације о набавци опреме која дуго стоји неискоришћена у магацину.

Затим, у другој фази поступка, када се доноси одлука о понуђачу, на разне начине је могуће некоме помоћи да добије неки посао; рецимо, кроз техничке спецификације или давањем више информација једном од понуђача него другима. За ову фазу бих рекао да је и најзаштићенија од малверзација јер сваки понуђач има могућност да се жали комисији за заштиту права у процесу јавних набавки. И да оспори одлуку.

Али прва фаза, планирање, и трећа, реализација уговора, често су спорне а остају без санкција. У трећој фази, када је донета одлука о понуђачу, разним анексима могу се обесмислити неке од ставки из уговора. На пример, могуће је не поштовати цене, а баш због цене је један понуђач и елиминисао друге. Или, ако наручилац некоме омогући да не поштује рокове, а захваљујући роковима је изабран, одмах је то разлог за преиспитивање одлуке. Некад до наручиоца стиже роба лошијег квалитета него што је предвиђено. Или је мање робе него што је договорено. Све су то разлози због којих је неки други понуђач изгубио ,,трку”, и ако наручилац толерише ове промене током реализације уговора све је то и сигнал да нешто с јавном набавком није у реду. Па и да је реч о малверзацијама и корупцији.

Процењује се при том да је годишња вредност свих јавних набавки у Србији око три милијарде евра. Реч је о око 150.000 јавних набавки, од оних у локалним заједницама и јавним предузећима до оних на нивоу министарстава. А помиње се цифра од неколико стотина милиона евра која се губи у малверзацијама током ових набавки. За контролу и примену закона о јавним набавкама задужено је Mинистарство финансија, то јест управа за јавне набавке, Kомисија за заштиту права у процесу јавних набавки, буџетска инспекција, Државна ревизорска институција, Агенција за борбу против корупције...

Оно што би требало учинити на заштити законитости и у борби против корупције је јачање овлашћења и капацитета (кадровских и др.) институција које се тиме баве. Ми смо предложили да у оквиру измена закона које се најављују управа за јавне набавке добије могућност да пред привредним судом подноси тужбе за утврђивање ништавности уговора закључених супротно закону или измењених на штету других понуђача.

Сматрамо, такође, да би буџетска инспекција и државна ревизорска институција требало да располажу знатно већим капацитетима неопходним за контролу планирања јавних набавки. А надлежности на локалном нивоу, осим буџетске инспекције, има и јавни правобранилац.

Видећемо које промене ће изменама закона бити прихваћене, али очигледно је да треба ојачати овлашћења надлежних органа и обезбедити им максималну независност у односу на извршну власт. Јер министарства поготово имају велике јавне набавке.

Осим независности и јасних овлашћења, треба обезбедити и добру координацију и синхронизован рад институција. Јер ако после реаговања Управе за јавне набавке због уочених неправилности реагује и Државна ревизорска институција и МУП онда је могуће да откривено непоштовање прописа буде доведено у везу и са корупцијом.

*Управа за јавне набавке, самостални саветник