Скривала сам се испод капе

На посао никада не иде нашминкана, у лепршавој хаљини, са високим потпетицама... Уместо торбице са шминком, под руком носи жицу, куглу, челичну четку, димничарске кључеве... Њена канцеларија су оџаци, тавани и кровови Земуна и Новог Београда.

Јасмина Динић је једина димничарка у Србији која скоро 17 година ради у предузећу „Димничар” из Београда.

– Овим послом почела сам да се бавим са 24 године, сасвим случајно. Уместо да одем на курс за рад на компјутеру при бироу рада, залутала сам до шалтера на којем се пријављивало за преквалификацију за термоенергетичаре. Помислила сам: „дај шта даш”, јер нисам имала ни тату директора, нити ујака из Америке који би могли да ме „погурају” – присећа се Јасмина. Први радни дани тешко су јој „пали”, па је на очи намицала капу како је нико не би препознао. Дан пре одласка на посао је преплакала, јер је морала је да исече све нокте и одрекне се старих женских навика. Шефови су је бацили у ватру, занимало их је докле ће и да ли ће једина жена димничар моћи да издржи рад на терену.

– Упорна сам по природи, тако да сам преживела њихов тест! Истина је да овај посао није за жену, али то не значи да не могу да га радим једнако добро као и мушкарац. Једино што сам нон-стоп гарава – у шали додаје једина српска димничарка. Међу колегама има и оних завидних, открива Јасмина, а верује да многи чак сматрају да им по обављању посла није ни до колена.

– Раније су ми такве ствари више сметале. Хвалоспеви на рачун мог рада највише стижу од странака, јер грађани често позивају фирму и траже искључиво мене. Повлашћена сам и у ситуацијама када треба да дајем интервју за медије, па тог дана најчешће не радим. Али, када бих пожелела да постанем вођа екипе, искрсли би проблеми. Иако сам образованија од многих колега, нема никакве шансе да будем пребачена на боље радно место. Ипак сам ја само жена која ради у мушкој фирми – објашњава Јасмина, која је завршила саобраћајну и средњу машинску школу, али је и специјалиста термоенергетике.  Ова „необична” суграђанка признаје да воли свој посао, као и да не би имала ништа против да добије нову колегиницу. Мајка је две девојчице, од којих старија није претерано одушевљена мајчиним избором, па тако захтева од Јасмине да на родитељски састанак дође тип-топ сређена.

– Да сте ме упознали ван радног места, видели бисте ме нашминкану, у хаљини – уз осмех додаје Јасмина. Због природе посла ипак је навикла да је ословљавају са „дечко”.