Мизогинија има дугу традицију

Од почетка 20. века демографскајечињеница да је број жена у односу на број мушкараца у константном порасту, а резултат тог процеса је да жене већ дуже чине више од половине становништва. Истина је и да су оне у минулим временима оствариле значајан помак (квантитативан и квалитативан) у области права, а у 20. веку и равноправан положај са мушкарцима. Ипак, идеја и њена реализација, формално и стварно право су и данас у раскораку. Тако је жена и у 21. веку, без обзира на декларисана права, јасан потенцијал, образовање и способност делања, често маргинализована, док се њено право на рад опструира, како на политичком, економском или културном плану тако и на сваколиком другом експертском деловању. У најбољем случају, наше друштво у транзицији, оптерећено стереотипима, традиционализмом и патријархалним односима, њена постигнућа прећуткује.

Статистички подаци јасно показују да жена још увек нема тамо где се стварно одлучује, а за исти посао су мање плаћене него мушкарци, али их зато има много више него мушкараца у невладиним организацијама, које најчешће подразумевају више волонтерског, односно неплаћеног и мање утицајног рада. За 106 година свог постојања Универзитет у Београду је имао само једну ректорку, а по подацима Савезног завода за статистику из 2006. године, од укупног броја наставника БУ само 30 одсто су жене. Нешто боља ситуација је у установама културе: жене су обично директорке библиотека, школа, вртића, музеја или центара за социјални рад. Али,на пример, од 19 позоришта у Београду, само њих шест је поверило жени лидерску позицију.

Током претходног миленијума жене су биле подређене доминацији мушкараца, о чему сведоче и неки теоријски извори, док су афирмативни написи о женама као покретачкојсназидруштва веома ретки. Тако се на основу митова, обичаја и важећих прописа може закључити да мизогинија ужива дугу и добро утемељену, снажну традицију (Кандидо-Јакшић, 2001).

До ескалације мизогиније (организованог, институционализованог непријатељства или мржње према женама) долази и у процесу транзиције. У беспоштедној борби на политичком, економском, медијском и културном тржишту на удару говора мржње нашле су се и жене, са циљем да се елиминише политички и сваки други противник. Постарим-новимнегативнимстереотипима,женаје самодомаћица,  амушкарац – главакуће. Њој припада репродуктивна, а њему продуктивна улога. Родна равноправност је тема којој „није време” и о којој је недостојно говорити „зато што има важнијих” проблема и важнијег „мушког” посла, политике, пре свега. Међутим, управо је политика условила и одржала стање у коме се жена налази, и она (политика) је постала и ограничење и средство у борби за ослобођење од таквог стања и уопште за еманципацију жене (Папићи Склевицки, 2003).

Носиоци мизогинијских порука нису само мушкарци. Може се рећи да нема ни много протеста међу женама због ширења мизогиније, нити воље, снаге, а ни моћи за свеобухватни покрет тзв. политичке коректности. Код нас се пре може говорити оспорадичним, а понекад само декларативним залагањима за родну равноправност.

*Ауторка је професорка на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду