Бонелијеви радови иду најбоље

Стрипове су у јапанском јавном превозу некада читали сви. Бизнисмени би прелистали „Волстрит џорнал”, домаћице таблоид, школарци уџбенике, а онда би отворили најновији албум испуњен фантастичним цртежима и бизарним причама. Данас, и у земљи у којој се „девета уметност” воли више него већина оних које су боље рангиране на тој класичној лествици, путници буље у смартфоне. То не значи да су Јапанци од стрипа одустали, већ да га, уместо у папирном издању, читају у дигиталној верзији, легално скинутој са Интернета.

– Међу поджанровима који се највише преузимају са мреже је онај који говори о љубави два мушкарца, не толико геј колико андрогиних. Такве приче пре свега читају жене. Пошто их је срамота да их траже у књижари, морају да их скидају са Интернета – прича, британски историчар, теоретичар и издавач стрипа Пол Гравет, гост Салона стрипа, који се вечерас завршава у београдском СКЦ-у.

Док Јапан за стрип налази нови медиј у високој технологији, а велико француско тржиште полако схвата да и оно може бити загушено јер је 5000 годишње издатих албума више него што било ко може да прочита, на светској сцени се појављују и државе које немају традицију љубави према стрипу.

– У Египту је од јануара, у време револуције, покренут сатирични стрип-магазин „Ток-ток”, који је постао место где се може отворити дебата о друштвеним питањима и упутити јавна критика. Његово прво издање распродато је за свега два сата, толика је била глад за стриповима у земљи где они нису укорењени. Дивни радови долазе из таквих држава широм света, изазовни и по причама и по цртежу, инспирисаним њиховим наслеђем. У индијском албуму „Бимајана” ликови нису угурани у квадратиће него су странице флуидне. Уместо у стандардне балончиће, реплике су уписане у птице. Када неко каже или мисли нешто ружно, реп балона је у виду репа шкорпије – наводи Гравет, који је то дело уврстио у своју нову књигу „1001 стрип који морате видети пре него што умрете”.

Мада се и наши аутори могу наћи у Граветовој антологији, српска сцена из иностранства није видљива. Зна се само за неколицину уметника који су отишли да раде у иностранству. Но, и то је неминовно у данашњој глобализацији сваког бизниса, па и издавања стрипова.

– Данас сви морају да се такмиче на светској сцени да би постали признати. Проблем је што су наши аутори из 20. века, рачунајући ту све из бивше СФРЈ, заборављени и овде, камоли напољу – објашњава Живојин Тамбурић, који је, заједно са Здравком Зупаном и Зораном Стефановићем, податке о тим уметницима и њиховим делима сабрао у управо објављеној енциклопедији „Стрипови које смо волели”.

– Није напорно само ауторима већ и издавачима. И страни албуми се слабо продају, изузев „Бонелијевих” јунака попут Текса Вилера и Загора. Једино друго издање које је имало успеха код нас је „Хогар”.

Гравет, познат и по томе што већ три деценије упорно промовише алтернативни стрип, додаје да се и инострани уметници, ако су иоле „померенијих” идеја, муче да би се пробили. То старо правило није променило ни то што Холивуд у последњих година снима филмове засноване на стриповима.

В. Вукасовић

-----------------------------------------------------------

Плати да би штампали стрип

– У Француској је недавно покренут веб-сајт на којем се објављују стрипови младих и другачијих аутора, које издавачи још нису прихватили. Посетиоци сајта гласају за радове који им се највише свиђају и уплаћују новац како би он могао бити штампан. Читање на Интернету ипак не може заменити осећај који имате док држите стрип у рукама и осећате мирис фарбе – сматра Гравет.