Чекићем по фрескама

Алесандро Бјанки је историчар уметности при Централном институту за рестаурацију из Рима. Одговоран је за све иницијативе које oвај Институт спроводи на Косову заједно са Интерсосом, невладином организацијом која је од 2000. године преузела иницијативу за очување културног наслеђа Косова и Метохије.
Алесандро Бјанки је на Косову од 2001. године и руководио је истраживањима на Пећкој патријаршији. У разговору за "Политику" (уз преводилачку помоћ конзерватора Данијеле Королије-Црквењаков), професор Бјанки говори о стању културног наслеђа на Косову.

● Шта је Централни институт до сада урадио на Косову, када је реч о заштити православног културног наслеђа?

– Пре три или четири године радили смо мали део који се односио на чишћење фресака у Пећкој патријаршији, а затим смо обавили снимање свих унутрашњих простора, радили графичку документацију која би требало да буде завршена за пар недеља. Фреске нису толико биле оштећене током сукоба, оне су биле оштећене услед тога што годинама нису одржаване. Сарађивали смо са Републичким заводом за заштиту споменика културе. Мислили смо да сa њима урадимо посао графичке документације што је основа даљег праћења и одржавања стања. У општини Гораждевац основали смо радионицу у којој један део посла обавља шест младих људи из Гораждевца који су научили да раде компјутерску обраду и то чине под нашим надзором.

● Како су усаглашена Ваша истраживања са радовима које је Републички завод за заштиту споменика почео у Пећкој патријаршији?

– Констатовали смо да нема великог проблема са капиларном влагом у овој цркви. Али, одлуке о интервенцијама доносе српске надлежне службе, а не ми. Влага није основни проблем, већ вишедеценијска запуштеност фреско сликарства, пошто постоје мала потклобучења. Следеће године планирамо да радимо на Дечанима, ако буде расположивих средстава. Постигли смо договор са монаштвом и то би требало да координира Унеско. Тамо су још пре две године завршени радови на конаку. Није драматична ситуација за фреске ни у Пећкој патријаршији ни у Дечанима. Најдраматичније је у Богородици Љевишкој. Оштећења су велика, али не знам да ли и ко ће тамо интервенисати. Од нашег института то није затражено. Ова црква уништена је у пожару 17. марта, а фреска Богородице је потпуно упропашћена чекићем... Очекујемо да ускоро дође до иницијативе за наставак радова.

● Какав је однос стручњака Вашег института на терену са нашим црквеним властима на Косову?

– У Пећкој патријаршији нисмо имали никаквих проблема јер заједничка институција којој се обраћамо је Републички завод за заштиту споменика. Имали смо проблема у Призрену, са владиком Артемијем. Он је мало тврд. Противи се томе што западњаци раде на рестаурацији Богородице Љевишке. Желео је да то раде само Срби. Ми као Институт имамо директан контакт са Унмиком и информишемо их о свему што радимо на територији Косова. Имамо и пристанак Унмика за све радове које изводимо. Ситуација на Косову надраста наше напоре, али ми се трудимо да радимо најбоље што умемо и да допринесемо толерантнијој атмосфери.

● Шта је Вама као историчару уметности најимпресивније у области културног наслеђа на Косову?

– Православно наслеђе је апсолутно најважније на Косову. Тамо су ремек-дела хришћанске средњовековне уметности. Ја сам посебно специјализирао византијску уметност и зато се на Косову осећам као код куће. За мене, али и за Институт, најважније наслеђе на Косову је православно наслеђе. У европској култури хришћанско наслеђе на Косову је веома значајно. Али после тако разарајућих сукоба, када се идентитет народа идентификовао са наслеђем, објекти културног наслеђа постали су циљ војних акција. Ми посматрамо споменике културе као нешто што припада датој територији, а не етничкој заједници. Дакле, онај ко живи на одређеној територији, требало би да посматра ту територију заједно са њеним наслеђем. Али, то не можемо ми да решимо, можемо учинити само мали корак. Ја сам учио да је културно наслеђе документ прошлости и чињеница да су се споменици овако третирали у Европи 90-их година 20. века, као што је то на пример било у 15. веку у Италији, за мене је заиста шокантно. Косово није заборављено у Италији, врло живо се прати шта се дешава јер најважнији споменици европског средњег века налазе се на Косову.

● Какви су Вам лични утисци које сте понели са Косова?

– Тешко питање. Ми се трудимо да урадимо што више на побољшању психичког стања обе стране. Радимо и са Албанцима и важно нам је да не постоји конфликт који утиче на наслеђе на територији, али то није лак задатак. Осећа се одређена напетост, али лично, никада нисам имао утисак да смо у опасности. Мало има струје, све је напуштено, ништа се нарочито не догађа када је реч о друштвеном животу...