Од малог млинара до еколога и сликара

Од нашег сталног дописника

Бањалука – Еко-зона Зеленковац је познато излетиште у подножју планине Лисине, удаљено од Бањалуке 80, а од Мркоњић Града 12 километара. Красе га језеро, Видиковац, пропланци, истоимени поток, стогодишње дрвеће... Посебним га чини галерија Борислава Јанковића „Зашто није отишао Боро” која је смештена у млину његовог оца Јанка.

– На извору Зеленковца била је воденица у којој је седам домаћинстава, по утврђеном реду, млело жито. Мој отац Јанко је 1968. направио нашу воденицу. Као осмогодишњак, помогао сам му колико сам могао, а касније сам долазио и млео жито. Из мене је израстао прави млади млинар – сећа се детињства Борислав Јанковић, иначе оснивач Еколошког покрета „Зеленковац”.

Одрастање и школовање су га, каже, одвели низводно, далеко од Зеленковца и стогодишње чамове шуме. Жеља да учи сликарство одвела га је у Ријеку, где је две године похађао сликарску школу. Још две године учио је од бањалучког сликара академика Бекира Мисирлића.

– У градовима се нисам сналазио. Тражио сам кутак где су мисли бистре, где је природа исконски чиста и где ћу да избегнем загађење духа. Пут ме 1984. вратио у моју воденицу – сећа се наш саговорник.

Када се вратио, видео је да су све воденице напуштене и да је Зеленковац пуст и дивљи.

– Населио сам се у напуштену воденицу и одлучио да је претворим у атеље. То је изазвало бес сељака и довело до правог малог рата између њих, мог оца Јанка и мене. Био сам против свих. Али не задуго. Мајка Милица ми је кријући дотурала храну, понеку флашу ракије и вунене чарапе – препричава Јанковић своју животну драму.

Oтварање кафе-галерије предложила књижевница Дара Секулић

У градњи му је помагала гимназијалка из Рибника – Весна, којом се касније оженио. Она и њихова деца – ћерка Јелена, синови Јан и Алекса – живе у Бањалуци.

Кад се прочуло за овај догађај, у Зеленковац је дошла књижевница Дара Секулић.

– Она је прва препознала лепоту и смисао ове приче. Допале су јој се моје слике и дала ми је неколико савета. Рекла ми је да у необичној и лепој кућици, коју сам проширио, отворим кафе-галерију. Казала је да ће долазити људи да виде шта радим и да попију понешто. Једни ти се диве, а други те сматрају будалом. Тако ће, рекла ми је, бити док је људи. Битно је да нису равнодушни – препричава наш саговорник речи Даре Секулић.

– Она је позвала песника Душка Трифуновића у Зеленковац и он је дошао 12. јуна 1988. и мештанима рекао да не руше оно што сам направио. Тог дана је отворена галерија „Зашто није отишао Боро” – поносан је на свој рад Борислав Јанковић који додаје да је „рат привремено прекинуо ову причу”, али он ју је 1998. обновио, када је са групом сарадника основао Еколошки покрет „Зеленковац”, а еко-зона „Зеленковац” 2003. уврштена је у Национални еколошки акциони план РС и БиХ и стављена под заштиту.

Јанковић каже да се и даље самостално финансира и да овај пројекат има самоодрживост кроз облике еко-туризма и да наставља креативне, образовне и еколошке активности зацртане на почетку. Његова идеја, додаје, срасла је с природом, традицијом и духом родног краја, добрих људи и добрих времена.

– Тренутно смо посвећени градњи кухиње и дрвених колиба у којима би се сместило 50 људи. Желимо да им обезбедимо услове за семинаре и активности у природи. Такође, намеравам да набавим бар једног коња – открива планове Борислав Јанковић.

Боро Марић

-----------------------------------------------------------

Изложба у кући сликара цара Фрање Јосифа Првог

Говорећи о свом уметничком раду, Јанковић не крије да је излагао на тридесетак места, а у новембру 2004. године имао је изложбу у Бечу, у кући, односно галерији Фридриха фон Амерлингхауса, дворског сликара цара Фрање Јосифа Првог. „Сликам кад год ухватим прилику. У сликарству највећим успехом сматрам кад откријем и упознам претходни неуспех”, искрен је наш саговорник.