М(ј)ешовити брак

Односи Србије и Црне Горе имају своје лице, али и наличје. У претходним годинама они су осцилирали од братског заклињања у вечно заједништво, до отворених сукоба владајућих елита. Већина србијанско-црногорских љубави и антипатија била је условљена тзв. нарцизмом малих разлика, сходно којем смо, бивајући блискима и сличнима, истовремено стално покушавали да једни другима паметујемо – ко је лепши, мудрији и способнији и ко води бољу политику. Коначно, сва та "породична" надгорњавања добила су епилог на црногорском референдуму којим се раскинуло готово стогодишње државно-правно заједништво. Тако су односи Србије и Црне Горе, као две независне државе, ушли у нову фазу.

Чини се да се Србија још није снашла у тим новим условима нити је осмислила стратегију наступања према Црној Гори, те лута од става "увређене младе", до нових-старих пројеката како да се српство у Црној Гори одвоји од црногорства и тако "прочишћено" присаједини матици. Таквим приступима се само појачавају антагонизми унутар Црне Горе, али и широм региона, што, дугорочно гледано, велике користи не може донети било коме. Истини за вољу, кривицу за такву ситуацију не сноси искључиво Србија својим околишењем да према Црној Гори наступи отворено и помиритељски, већ су за њу одговорни и они сегменти црногорске власти који се, иако је референдум минуо, још опијају причама о неком васкрслом црногорском идентитету, као да до сада у Црној Гори није живео домицилни живаљ, већ ванземаљски. Уље на ватру долио је и сусрет црногорских званичника с косовским "премијером", и то на државном нивоу, управо у моменту када сусрети између србијанских и црногорских званичника нису ни постојали, у чему су многи препознали скривену политичку поруку да Црну Гору проблеми Србије много не интересују. Све то је, после мирног разлаза, наставило да удаљaва званичну Србију и званичну Црну Гору.

На другој страни, логика свакодневног живота – у коме многи и даље стално путују из једне државе у другу, студенти одлазе на школовање, уз мноштво случајева да су читаве породице остале раздвојене новим међудржавним границама – налаже потребу да Србија и Црна Гора изграде присније односе од куртоазних дипломатских. Но, за тако нешто потребно је да обе државе уложе напоре и полако почну да, сада на здравим основама, обнављају неке од старих веза и граде нове. За почетак, Србија би требало да балансира свој став, те уколико је до сада сасвим оправдано била у најприснијим везама са "српским" делом Црне Горе, требало би да изгради макар пристојан однос и са "црногорским" делом комшијске државе. Уместо тога да са "црногорским Црногорцима" (тзв. монтенегринима) разговара само преко "српских Црногораца", и то углавном "кроз зубе", Србија би требало да успостави директан контакт с аутентично суверенистичким делом Црне Горе, који је тренутно на власти, и да га убеди да, и поред свих разлика у мишљењу, постоје и неки заједнички интереси. Они се протежу од добрих услуга које српска дипломатија може понудити црногорској, заступајући је тамо где ова није у могућности да обезбеди присуство, па све до сарадње у области високог школства, здравства, телекомуникација, туризма, саобраћаја... Заузврат, Србија би могла да тражи да њени грађани буду једнако третирани у Црној Гори, а посебно би имала право да тражи поштовање захтева грађана Црне Горе који се изјашњавају као Срби (33 одсто), као и поштовање права Српске православне цркве у Црној Гори. Србија би претходне циљеве најбоље могла реализовати у балансираној комуникацији како са суверенистичким властима, тако и са просрпском опозицијом. Покушавајући, при свему томе, да се на страну Србије придобију и сви они грађани Црне Горе који се изјашњавају као Црногорци, али који још увек нису подлетели под новоконструисани "дукљански" идентитет. Србија не би требало, као некада у прошлости, да у Црној Гори буди дух Пунише Рачића и племенских четовања, већ би, заједно са свим конструктивним унутрашњим групацијама, могла да помогне да се у најмањој јужнословенској републици васпостави дух великог Валтазара Богишића, угледног професора и првог црногорског министра правде, који је први пут за живота ове државе успео да успостави атмосферу правне сигурности и грађанске равноправности.

Поред свега, Црна Гора и Србија имају и заједнички безбедносни интерес, који је сасвим нехотице испливао на површину у једној скорашњој ситуацији када су црногорски сватови (дакле, црногорски, не српски) испровоцирани од Албанаца у Метохији, док су ишли по младу, при чему им је одузета и потом запаљена црногорска (дакле, не српска) застава, што говори више од свих дипломатских прокламација и државних престројавања. Поменути инцидент, наиме, говори да су Срби и Црногорци, и поред помињаног "нарцизма малих разлика" и свих покушаја да се међусобно удаље и заокруже сопствене идентитете, у очима других, веома слични, па је у недостатку српске – настрадала црногорска застава.