Женско-мушки лицемери

Окитили смо се са још мало злата захваљујући нашим одбојкашицама које су победом над Немицама постале европске првакиње. Бориле су се свим снагама против спортисткиња које је довољно видети па да се схвати о каквим громадама је ту реч. Противнице су деловале сигурно, да не причамо о немачком духу при заједничкој мисији.

У току игре која је варирала од супериорног надметања до промашаја и грешака због којих се губи концентрација, када су Немице биле надмоћне и тиме сигурније у себе, наш селектор је бодрио девојке, обраћајући им се као да су мушкарци: Јоцо, само напред (упућено Јовани Бракочевић), Никола, шта смо се договорили (Јелени Николић). Иако су, као жене, показале довољно снаге, луцидности, спретности потребне овом спорту, чест је случај у нашој култури да се родитељ покровитељски и нежно обраћа женском детету са „сине” док је незабележен пример супротно, да се син, понос и дика породице, ослови са „кћери”. Можда је, преименовавши их у мушкарце, селектор Терзић желео да покрене физичку снагу и издржљивост својствену овом полу али сумњам да би се наши рукометаши, такође сјајни и са златним медаљама, ободрили да их је неко соколио са „Бранкице, ти то можеш” или „Владанка, не дај се”.

Но најважније од свега јесу победа и прво место због којих су се девојке видно радовале. Тимски спорт, какав је одбојка, у којем важи дивно правило „један за све а сви за једног”, због јаког заједништва ублажава горак осећај пораза, али исто тако, због уједињених снага и стратегије повезане „камерним свирањем”, изузетно увећава осећај успеха. Биле су поносне док се на трону свирала наша химна, и ми са њима, јер се успесима наших спортиста и уметника полако исправља имиџ Србије као постојбине „лоших момака”. Не само да имамо златне момке већ, ето, показујемо да имамо и златне девојке.

У исто време, друга поносна манифестација морала је да буде отказана јер је полиција посумњала у могућност да заузда разјарене хомофобичне и агресивне противнике, којима би „парада поноса” послужила само као шлагворт за бестијална разбијања и повређивања. Нисам сигурна зашто се ова парада позива на понос, али схватам да припадници од друштва и јавног мњења прокажене сексуалне оријентације желе да прошетају градом и на тај начин се јавно обрачунају са стидом који им је свакодневно наметнут и дискриминацијом која их сврстава у грађане другог реда.

Ова парада има противнике више међу мушкарцима који, нападајући геј популацију, желе да се пре свега допадну мушкарцима али сам чула и клетве из женских уста, све зарад бриге око очувања традиције и породичног благостања. То да ми гледају деца! Ипак, свако дете, док му родитељи спавају дубоким сном после диринџења, може без цензуре, једноставним притиском на дугме даљинског да се укључи у порно-програм где тројица разузданих веселника испијају пиво над голом женом која се увија и стење. Тата, тата, шта раде ове чике и тета? Славе матуру, сине. Али вицеви нам служе да бисмо некако успели да прогутамо повећу пилулу порнографског срама у којем је пре свега жена, јер је мушкарчево задовољство видљиво и не може да се одглуми, понижена и оскрнављена, са заиста добрим изгледима да радозналом малиши дочара лепоту љубави, брака и породичне идиле.

Мајкама и очевима, групама за очување националних светиња, које бдију над нашом савешћу ни на памет не пада да се због овога побуне и транспарентима заштите породицу, која се сваким даном цепа по шавовима пре него што се честито и саставила.

Лицемерно јавно мњење, вечити носилац окошталих ставова и баналних стереотипа далеко испод промишљања аутентичног појединца, намеће стид према хомосексуалности али зато не развија стид према рату. Никад ми неће бити јасно да мајка негује дете, дрхти над њим све док не порасте, буди се на сваки његов кашаљ, а онда га поносно пошаље у рат. Али ми је потпуно јасно да данашња породица без јасних и чврстих моралних начела ствара и „васпитава” насилнике с капуљачама и штанглама, који би се опет радо обрушили на туђе главе и београдске излоге. Уосталом, чланови геј популације рођени су у такозваним сексуално нормалним породицама. Нека нас не чуди што хомосексуални партнери траже да им се дозволи усвајање деце. Можда ће за децу имати више љубави и стрпљења од маме која се на родитељском састанку, где је после три године упознала професоре свог детета, правда да за свога сина уопште нема времена.