Свирам зарад трајања

Иако је давно рекао да неће ићи на турнеје када напуни 50 година, легендарни амерички џезер, гитариста и композитор Пет Метини у 57. години не одустаје од свирки, нових албума, музичке сарадње… У интервјуу за „Политику” изричит је: „Свирам зарад трајања!”

Овај славни музичар, добитник чак 18 „Гремија”, отвориће 27. октобра у „Сава центру” Београдски џез фестивал (који затвара Чејк Ло). Биће то прилика за нови сусрет наше публике са овом легендом. Први је био давне 1983. у „Пинкију”, други непосредно пред суноврат СФРЈ у јуну 1991. у Хали спортова, а трећи 2004. Међутим, њему из главе никако не избија онај „предратни” концерт, признаје нам:

– Тада је баш било напето време, а много америчких дипломата боравило је у нашем хотелу. Било је то непосредно пре него што је рат букнуо. Али, без обзира на то, сећам се колико је публика била фантастична и баш зато сам узбуђен што сам добио шансу да се вратим. И то на Београдски џез фестивал, поготово због чињенице да има добру репутацију међу музичарима. Спремам веома широк репертоар са триом у коме су и Лери Гренадир и Бил Стјуарт.

Одрасли сте окружени музиком, али, за разлику од већине чланова Ваше породице, који су трубачи, изабрали сте гитару?

Могла је то да буде и труба. Гитара је за мене нека врста уређаја за „пренос”. Увек сам више био заинтересован за идеје него за гитару. Знам да постоје људи који су потпуно луди за тим инструментом због тога шта представља у општој култури – али за мене је то оруђе путем кога звукови из моје главе долазе до света. То ми је била водиља, а музика је за мене одувек представљала чисто задовољство. И стално сам стремио да научим колико год могу о свирању и музици самој.

„Да није било ’Битлса’, не знам да ли бих уопште био музичар”, рекли сте једном…

Велики део целе те приче јесте хронологија. Имао сам осам година када су „Битлси” стигли у Америку и одједном је све у вези са гитаром и том врстом музике мени постало занимљиво. А десет година, колико је бенд провео заједно, за мене је креативно најплоднији период модерног доба.

Да ли је тренутак када сте се прикључили квартету Герија Бартона био прекретница за Вашу каријеру?

У сваком смислу. Било је то као да сам се придружио „Битлсима”! Само помисао да ћу икад имати шансу да наступим с њима била је невероватна, али да почнем да свирам с њима у 18. години било је просто запањујуће.

Како је дошло до тога да почнете да развијате нове врсте гитара и да се заинтересујете за синтисајзер као значајан инструмент за џез?

Гитара је нека врста потпуно отвореног концепта. Ако почнете да размишљате о томе шта гитара представља различитим људима, то је, буквално, непрегледно поље. Може бити све. Ту врсту флексибилности видео сам као велику моћ, на којој сам покушао да изградим све. А од када сам први пут укључио инструмент у струју, петљам се са дугмићима и жицама. Није то мени неки страни „додатак”, то је есенцијално за оно што радим. Природно ми је да покушам да искористим све што ми је доступно како бих остварио жељени музички ефекат.

Готово читав живот провели сте „на друму”. Свирате између 120 и 240 концерата годишње. Да ли имате осећај да сте нешто у животу пропустили због сталног одсуства од куће и шта Вам, с друге стране, пружају наступи?

Живот који сам проживео је фантастичан и чињеница да сам добио толико шанси да свирам и учим је нешто што не узимам „здраво за готово”. Свака свирка је за мене најважнија свирка коју ћу икад одржати. И такав приступ имам сваке вечери.