Мућнуо главом и направио кутије

„Ово се исплати направити”, помислио је Драшко Радић, педесетшестогодишњи Београђанин, када је на полицама једног хипермаркета угледао кутије од стиропора затранспорт робe по папреној цени од 3.500 динара. Чим је стигао кући, прокрстарио је Интернетом, пронашао машину за сечење и одмах је наручио. Коштала га је 200 евра. У подрумским просторијама зграде у којој живи оспособио је радионицу, регистровао фирму „Еуроколд” и на крају набавио стиропорске плоче и – засукао рукаве. После три месеца увежбавања заната, бизнис је почео да цвета.

– Кутије које склапам за непуна два сата наручивали су и посластичари и транспортна предузећа и медицинари и фирме за кетеринг. У њима су отпутовале и српске малине из Ариља до Блиског истока – поносан је самоуки мајстор чији је посао у повоју, јер ради тек три-четири месеца.

– Пре извесног времена нисам могао да дигнем главу. За дан сам успевао да склопим тридесетак кутија, али је сад период затишја, надам се краткотрајног – открива Радић.

Од посла којим је малтене преко ноћи почео да се бави каже да може да преживи, а у фирми је ангажовао још двоје људи.

– Успео сам да се снађем, уплаћујем и радни стаж. Ни од кога нисам тражио помоћ, а на биро рада никада нисам крочио. Само сам укључио вијуге и имао храбрости да развијем идеју. Једино чега се прибојавам је да неће увек бити муштерија. Предност мог производа је у квалитету, али и цени јер овакве кутије у иностранству коштају више од 50 евра, а код мене око 2.000 динара – додаје он.

Донедавно се бавио продајом дигиталне рендген опремеза стоматологију, али посла није било па га је мука натерала да мућне главом. За сада је једини Београђанин који склапа стиропорске кутије.

М.Р. Б.