Неопходно Министарство спорта

Скупштина Фудбалског савеза Србије усвојила је недавно програм у којем се инсистира и на томе да спорт добије своје засебно министарство, како је рекао председник Звездан Терзић "не само због спорта већ и због просвете", а тај став је једнодушан став комплетног српског спорта – од Олимпијског комитета Србије до спортских савеза.

Усвајањем новог Устава нада да ће спорт добити свој ресор у влади и да неће бити у сустанарском односу са просветом морала би да се преточи у стварност.

Устав је признао спорт као важну друштвену делатност и обавезао Владу и Народну Скупштину да регулишу односе у њему и да подстичу његов развој.

Наравно, то не значи да ће мандатар нове владе, односно странка или странке, који победнички заврше изборну кампању која је у јеку, дати спорту министарски ресор. На то упућује изборна кампања (у коју се укључују и нека велика спортска имена) и у којој има, истина стидљивих, обећања  спортској Србији. Међутим, ни у једном изборном програму нема министарства спорта.

Много посла у области спорта

Снежана Лакићевић-Стојачић, потпредседник Олимпијског комитета Србије и народни посланик подносила је амандман у којем је детаљно образложена потреба за министарством спорта, међутим скупштинска већина је мислила другачије...

– Министарство спорта нам је неопходно, не због лечења комплекса ниже вредности, већ због чињенице да транзиција још није закачила спорт и да ни Устав, ни Закон о спорту не могу у потпуности да уреде ову област. Потребно је да се спорт нађе и у другим законима, да се стимулише улагање у спорт, да се обезбеде пореске и царинске олакшице, да се спорт ослободи пореза на додату вредност... У нашем спорту нема довољно високостручних професионалних кадрова (исти проблем осећа се у свим областима), поготово не кадрова специјализованих за спортско право, за финансије у области спорта и за друге области које се отварају транзицијом (за њихово стварање и едукацију потребне су године). Због тога нам је потребно министарство спорта. Оно би требало да се бави легислативом, али и "брендирањем" Србије у спорту, – рекла је тим поводом Снежана Лакићевић-Стојачић за "Политику".

Слично мишљење има и Горан Kрецловић, секретар за спорт и омладину Београда, који је као партијски функионер и учесник изборне кампање:

– Спорт, односно његов највећи део, у озбиљним државама није ствар приватног сектора, већ државе. Рецимо у Америци, само пет одсто спорта је у рукама приватника и то је онај његов видљиви део. То су професионална такмичења која доприносе и популаризацији бављења спортом. Међутим, најевећи део спортске активности контролише и финансира држава пре свега кроз систем образовања. То је потребно и нама, јер спорт је дух једне нације, једне земље, а духом се не тргује. То ни наша држава не сме да заборави и мора да се још директније одреди према спорту према свом интересу у овој области. Спорт и физичка култура су добили место у Уставу, а следећи корак мора да буде самостални ресор спорта у новој влади. Министарство спорта очекује значајан и обиман посао, који Олимпијски комитет ни остале спортске организације не могу да обаве, нити је то делокруг њиховог рада, – изјавио је у интервјуу "Политици" Горан Крецловић.

И министарство и национална стратегија

Искусни спортски радник и бивши министар спорта Ђорђе Перишић упозорава:

– Спорту је неопходан посебан ресор, али и добра позиција у буџету. Министарска фотеља без средстава за потребе спорта не значи много, а још важније је да држава (наравно уз пуну сарадњу невладиног спортског сектора) одреди националну стратегију у спорту. У њој обавезно морају да буду четири тачке: очување постојећег и стварање новог тренерског кадра; очување и постојећег и стварање новог "играчког" потенцијала, при чему мислим на све квалитетне спортисте и спортисткиње свих узраста; очување постојећих спортских објеката и формирање центра за олимпијске припреме, као и изградњу објеката који недостају; подизање интереса за спорт у свим сегментима, од мотивисања деце да се баве спортом, преко, тренера и друштвено-спортских радника, до мотивисања привреде да се активније укључи у финансирање спорта, средстава јавног информисања да више пажње и простора посвећују спорту, од масовног до врхунског, али грађана да би добили оно што се у свету зове спортска публика...

То су сажето и аргументовано ставови нашег спорта о потребама за самосталним ресором у новој Влади, а с обзиром на број чланова нашег спортског покрета помало је невероватно да политичке странке њихову снагу нису узеле у обзир при дефинисању својих изборних обећања.

--------------------------------------------------------------------------

Сва наша министарства...

У некадашњој Југославији није било ни савезнох ни републичких министарстава спорта. О спорту у почетку бринули су партијски органи, па Социјалистички савез и Одбор за спорт у савезној влади.

Прво савезно министарство спорта формирано је јула 1992. године.

– Министарство је формирано без уставног основа на иницијативу председника Владе Добрице Ћосића и једино од министарстава није имало ни позицију у Уставу, ни у закону, ни у буџету. Ипак, начињени су неки помаци у регулисању односа са војском, ублажавању царина и пореза за спортске организације, а доношење Закона о спорту заустављено је променом Владе, – подсећа Ђорђе Перишић, први савезни министар спорта.

Њега је заменио др Зоран Бингулац, а ресор спорта испао је за кратко из Владе Радоје Контића, да би се после директних интервенција угледних спортских посленика поново вратио. Портфељ је поново припао др Зорану Бибгулцу. На министарској позицији њега је заменио Велизар Ђерић, а после октобраских промена 2000. министар спорта био је Војислав Андрић. Закратко, нажалост. Иако је Министарство било веома агилно и иако је припремило нацрт првог савезног закона о спорту, брзо је сведено на ранг секретаријата, да би потпуно нестало усвајањем Уставне повеље и Државне заједнице Србија и Црна Гора.

Србија има нешто дужу традицију ресора спорта у влади. Први министар спорта био је Горан Триван (1990), затим су функцију министра обављали Драган Кићановић, Владимир Цветковић , па Зоран Анђелковић. Октобарске промене 2000. укинуле су и министарство спорта на републичком нивоу, а спорт је са просветом  прво делио министра Гашу Кнежевића, а сада Слободана Вуксановића.