Од Торшавна, преко Ђенове, до Марибора

Од извештача „Журнала”

Марибор – Србија је синоћ завршила такмичење у квалификационој групи за Првенство Европе 2012. у Пољској и Украјини. Иза „орлова” је незапамћен ход по мукама, период у којем су државни тим водила два селектора, од којих је једном било забрањено да седи на клупи, меч завршен прекидом, дуел обележен никад чуднијом одлуком судије да поништи гол у финишу и необична најава синоћњег судара одлуке у Марибору.

Почело је пре 404 дана у Торшавну. „Орлови” су у бришућем лету надлетели Торшавн (3:0), иако је селектор Радомир Антић седео на трибинама. На клупи се нашао Александар Јанковић, у протоколу као селектор био уписан Решад Куновац, док је Антић, уз помоћ тренера голмана Залада, телефонском „бубицом” комуницирао са клупом.

Нездрава атмосфера, већ тада видљиво нарушени односи између Антића и врха државног савеза, у којој су пљуштале оптужбе са свих страна, кулминирала је 8. септембра 2010. Антићу је дан после ремија са Словенијом (1:1), у Београду, уручен отказ.

– Селектор је под суспензијом, није у могућности да води екипу и то се одразило на резултате и игру – била су основна начела, на којима је ФСС базирао раскид сарадње са првим стручњаком државног тима.

Антић је имао чврст уговор, загарантовану месечну плату од 100.000 евра до краја квалификационог циклуса, и није ни помишљао да поднесе оставку.

– Идемо на суд – најавили су заступници бившег селектора, који се у тим, мучним данима за српски фудбал, није оглашавао.

Посла се латио Владимир Петровић. Стигао је стидљиво, у свеопштем хаосу, прихватио посао и изгубио први дуел са Естонијом (1:3). Београдски шамар био је увод у још једну бруку српског фудбала, четири дана касније. Тачно пре годину дана, 12. октобра 2010. група хулигана из Србије режирала је прекид меча у Ђенови.

Инспиратори нису процесуирани, иако су непосредни извођачи прекида, ухапшени, осуђени у Италији и депортовани у Србију. Први од њих, Ивица Богданов, 24. маја, враћен је у Србију, а италијански суд, првобитну казну од три године и три месеца затвора, заменио је депортацијом у матичну државу и забраном уласка у земље Европске уније у наредних пет година.

Српски фудбал, у тим данима, опет је пливао мутним водама, без наде да у догледно време може да се издигне изнад свих проблема.

А успео је да победи суморну прошлост победама у пријатељским мечевима у Бугарској и Израелу. Наставак квалификација био је најава бољих дана. После преокрета, пред празним трибинама и 200 навијача гостију, на београдској „Маракани”, пала је Северна Ирска, а 29. мартовског дана одигран је још један меч под чудним околностима.

У дуелу Естоније и Србије, у Талину, није било победника (1:1). Орлови су до 84. минута имали предност. У последњем минуту, судија Хендрикус Бас поништио је гол, који је претходно признао. Наводно је стрелац Марко Пантелић био у офсајду, иако га нико није рекламирао.

Чудима ни после снежног дуела у Талину није био крај.

Успели су изабраници селектора Владимира Петровића да се победама у Белфасту (1:0) и Београду над Фарским Острвима (3:1) врате у живот. Ремизирали су са Италијом, такође, у главном граду Србије, очекивали промоцију у бараж, али је из Белфаста стигла (не)очекивана вест – Естонија је победила Северну Ирску (2:1).

„Имају ли ове квалификације крај”, питали су се љубитељи фудбала док су напуштали „Маракану”, после дуела нашег тима са изабраницима Чезареа Пранделија.

„Азури” су већ обезбедили прво место, у незапамћеној серији без пораза, тражио се други. Марибор је и донео одговор на последње питање, у трци су остали само Србија и Естонија.

Део загонетке је решен, чекају се 11. и 15. новембар. Пољска и Украјина су пред вратима.

Бранко Спасојевић