Сва чуда су могућа
Пројекат романа "Куварове клетве и друге гадости" Срђана В. Тешина (1971) награђен је 2004. године књижевном стипендијом Фондације "Борислав Пекић", а недавно је београдска издавачка кућа "Стубови културе" представила ову нову Тешинову књигу. Иначе, Срђан В. Тешин живи у Кикинди и до сада је објавио драму "Поховани мозак", књигу поезије "Свето Тројство Georgija Zecowskog", књигу прича "Сјајан наслов за пантомиму" и романе "Антологија најбољих наслова", "Казимир и други наслови" и "Кроз пустињу и прашину". Тешинове књиге превођене су на енглески, пољски, македонски, мађарски и словеначки језик, а приче су му заступљене у више избора и антологија српске прозе. "Куварове клетве и друге гадости" јесте књига необичног наслова, на њеним корицама се налази детаљ са слике "Страшни суд" Ханса Мемлинга, тако да је тамни део маште већ заголицан…
ИНТЕРВЈУ
● Када уметник нагласи да је у његовом делу свака сличност између "описаних догађаја" и стварности у потпуности случајна, читалац и несвесно одмах почиње да тражи сличност са реалним. Па, да ли је ова страшна прича "Куварове клетве и друге гадости" у потпуности и сасвим дело Ваше маште?
– Пре свега, "Куварове клетве и друге гадости" није "роман с кључем". Дакле, у позадини свега не стоји моја намера да у литературну обланду увијем нешто друго осим приче која се у стварности никада није тим редом и том силином одиграла, а могла је. Такође, већ годинама скупљам невероватне исповести од људи који су ме гледали у очи док су ми их причали, али за које немам потврду о аутентичности. Да ли је требало да посумњам у причу човека који ми је без увијања описивао како је тукао ратног заробљеника све док му није избио око? Његова прича делује потпуно уверљиво, јер имамо потврде да су се такве ствари догађале. И у мом роману ствари стоје исто: све што је описано у њему, ма колико да су страшне те приче, могло је да се догоди у стварности. Руку на срце, моје приче и нису толико страшне у односу на наслове које свакодневно читамо у "црној хроници". Стварност је много страшнија.
● Пишете о најмрачнијим странама људске природе, Ваши јунаци су оличења инцеста, канибализма, некрофилије, сексуалног насиља, перверзије, убиства, садизма, Едиповог комплекса. Како сте све то успели да "ускладите" у причи о једном тако мирном банатском месту Мокрину?
– Милош Црњански је, не случајно, негде записао да је "Банат трезор морбидности". Мој роман отвара неке табу-теме уједно се поигравајући стереотипима. Пре свих, стереотипом о преимућству припадања некој одређеној нацији или простору. Чак и Банаћани сами себе виде као флегматичне дебељушкасте бркајлије у белим чакширама, кошуљи и црном прслуку, који на све имају исти одговор: "Та мани..." Ипак, у Војводини, "житници Европе", према писању штампе, догодило се да су мајка и син умрли од глади, а да им комшије нису помогле, а у Јаши Томићу су, ако је веровати причама, несрећнике који су због поплаве морали да напусте куће покрали они чије су куће остале на сувом. Мокрин је место с вишком историје, а тај вишак представљају повесна претеривања идеална за литерарну обраду. У Мокрину је, каже легенда, коњаник у једном скоку прескочио преко црквеног торња. Дакле, у Мокрину су сва чуда могућа, па и то да постане поприште трагичног сукоба непомирљивих страсти мојих књижевних јунака.
● Раскринкали сте ратне профитере, црвеноармејце–ослободитеље, шовинисте, лажне патриоте, убице, мучитеље који су били и сами мучени, од Првог светског рата до ратова деведесетих. Шта је свим тим ликовима заједничко?
– Било би добро да сам и у стварном животу "раскринкао" поједине злочинце, али то није мој посао. Оно што повезује моје јунаке могуће је описати као равнодушност. Већина зликоваца се одликује особином да се и према сопственом, али и према животима других људи односи потпуно равнодушно, не схватајући погубне последице те амбивалентности. Јер, да нису равнодушни, не би, свесни тешких последица по себе и друге, ни чинили злочине. Уједно, покушај да одговорим на то питање био је и основни мотив да напишем роман. Зашто смо толико равнодушни? Гледамо како све око нас пропада и не чинимо ништа или не чинимо довољно да то спречимо.
● Међутим, главни јунак Вашег романа је Павле, ратни репортер, који каже да је његово главно оружје равнодушност. Да ли је то и начин да се превазиђу свеопште "гадости"?
– Нажалост, и у стварности људи мисле да ће их несреће мимоићи ако се буду претварали да не виде зле ствари које се одигравају у њиховој непосредној близини. Равнодушност је једна врста бега од стварности и одговорности. Павле је ратни фотограф, научио је да не реагује док фотографише војника који пуца на ненаоружане цивиле, његов посао је да документује злочин, а не да га спречи. Он у том тренутку размишља о добром кадрирању и о светлу, а не о људској патњи. Наравно да није ни покушао да учини нешто конкретно, да отме војнику пушку, рецимо. Међутим, када тај поступак примени на сопствени живот, доживи да му се стварност обије о главу. Гадости престану да буду само добар материјал за фотографисање, већ саставни део живота. То се не односи само на то екстремно занимање, већ и на све оне људе који живот посматрају као воајери сакривени иза паравана равнодушности. Крајњи стадијум такве врсте равнодушности је да човек и сам почне да чини ужасне ствари, а да уистину и не зна зашто то чини. О томе много говоре цитати с почетка мог романа.
● Пишете о уклетим фамилијама. Како та уклетост почиње, а како се завршава?
– Верујем да у свакој породици постоји неки рођак ког се цела фамилија стиди и држи га под кључем. Понекад такви успеју да се отму, побегну и постану лидери других одбеглих мушичавих рођака, који све за тили час претворе у лудницу. А све почне тако што нека тетка са хладном трајном закључи да је боље да њихов суманути рођак оде од њих и почне другима да загорчава живот, па намерно остави откључану капију да овај побегне. У "Куваровим клетвама и другим гадостима" уклетост почиње одлуком да се мрзи оно што је по много чему најближе и најдраже срцу, као што су рођени брат или сестра, а завршава се тиме што главни јунак, фотограф Павле, после злочина који је починио убеди самог себе да су сви људи без изузетка у основи зли. Он каже: "Знам само да насиље покрећу људска злоба и урођена поквареност". Злочин се не може оправдати исказом: "Па шта, и нама су наносили зло!" Такав став не прекида зачарани круг злочина, већ га, напротив, још јаче заврти.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


