У четири државе

Разматрајући пре неколико година резултате разрешења југословенске кризе, хрватски историчар Душан Биланџић је приметио да мали народи могу нешто драматичније да ураде за побољшање свог положаја само у ретким тренуцима глобалних турбуленција које се дешавају једном у тридесет-педесет година. Када се тај период оконча, а глобална равнотежа васпостави, малом народу остаје да сабира утиске и сналази се у новопостављеним оквирима деловања.

Решавањем будућег статуса Косова, чини се окончава се драмска игра настала услед последњег глобалног престројавања, изазваног крајем комунизма. Државне границе су уцртане и тиме је постављен оквир до следећег великог светског ршума. За наш народ први задатак је свакако анализа свега што је учињено и резултата које смо остварили. Тек када се страсти слегну и главе охладе, видеће се колико је тешко направити објективан попис изгубљеног и добијеног. Пример: с једне стране, очигледно је да се нисмо најбоље снашли и поставили у вртлогу светских кретања. За разлику од два светска рата, овог пута смо мање-више били на губитничкој страни и против себе смо имали силе победнице хладног рата. Такође, за разлику од два рата када смо слављени и глорификовани због самоубилачке храбрости, данас баштинимо најгори имиџ у Европи. Међутим, с друге стране, први пут у историји успели смо да сачувамо народ од апокалиптичних страдања: број погинулих Срба је далеко, далеко испод жртава у ранијим турбуленцијама.

Друго важно питање је како се поставити према новој реалности и новом систему вредности. Одмах ваља нагласити: свако залагање за промену државних граница у овом тренутку осуђено је на неуспех и може изазвати само штету. Биланџић је добро приметио да се границе мењају само у тренуцима глобалних тектонских поремећаја. Српски народ мора стога експлицитно да прихвати и призна новоуспостављене државне границе.

Тиме се, међутим, могућности за креирање и спровођење једне ефикасне и динамичне националне политике уопште не умањују. Чињеница да српски народ у значајнијем броју данас живи у бар четири државе, у различитом броју и различитом положају, представља подстицај посебно за млађе снаге да за сваку од тих ситуација пронађу најадекватнији механизам за остваривање права и једну савремену политику идентитета. У бриљантној књизи Либерални национализам (и код нас преведеној) бивша израелска министарка за дијаспору Јаел Тамир указала је на чињеницу да се национална политика односно политика колективних права може реализовати преко читавог низа механизама и аранжмана који се крећу од персоналне и културне аутономије до разних облика политичке аутономије – све су то могућности за развој и очување свог идентитета и права на самоопредељење у важним секторима, а да се не подразумева територијално одвајање, сепарација и прављење нових граница. Дакле постоје многобројни аранжмани и уставноправни механизми за стварање политике идентитета у оквиру наметнутих и постојећих државних граница.

Пресудан задатак данас јесте заокруживање етничких граница српског идентитета. Захваљујући неуспешном југословенском експерименту Срби су читав двадесети век провели у разним облицима мешања, плурализовања, разграђивања и деконструисања свог традиционалног идентитета. То иде до те мере да се данас поставља озбиљно питање шта значи бити Србин/Српкиња, односно којим вредностима се наш савремени идентитет одликује. Јасно је да се нови, савремени српски идентитет мора наново конструисати пажљивом прерадом и модернизацијом наслеђених вредности. Али је неопходно да се заиста створи тај минимални заједнички садржалац "српства".

На недавно одржаној изборној скупштини Српске народне странке у Црној Гори направљен је веома важан корак у том правцу. Након што је Боже правде одавно химна у Републици Српској, након што је химна Срба у Хрватској и након што је и на недавном референдуму усвојена за химну Републике Србије, сада је и СНС као најважнији политички субјект Срба у Црној Гори усвојио ову песму за своју химну. Тиме је и преостали српски народ у ЦГ решио да се и вредносно и симболички укључи у општу српску заједницу која дели исте вредности и исте симболе.

Уз ово симболичко заокруживање српског етничког простора, потребно је и да се српске заједнице у свим овим државама изборе за разне облике заштите идентитета у области образовања, културе и вере. Други корак је пуно залагање за све облике регионалних и европских интеграција на овим просторима. Српски народ природно заузима централни простор на Балкану и од његове динамичности, способности и предузимљивости великим делом зависиће и економска снага читавог простора. Ми стога морамо наставити с политиком либерализације и максималне мобилности становништва, робе, капитала и услуга. Ако смо добили границе какве нисмо желели, онда их треба учинити максимално пропулзивним и небитним. То је заиста и цивилизацијска потреба, али и наш национални интерес. Судбина је Србима одредила да буду носиоци цивилизацијских процеса на Балкану и време је да препознају да је то пре свега у њиховом интересу.