Родитељска брига

Током неколико година после рођења дете је потпуно беспомоћно, тако да га мајка окружује својом бригом и пажњом. Претпостављајући шта је са дететом које не уме да говори – „читајући му мисли” – она успева да му задовољи потребе и стимулише развој. Мајка и мало дете су у психолошкој симбиози јер мајка функционише као да је дете део ње. А када дете почне да одраста, да разуме свет, ова симбиоза полако лабави како би дошло до коначног циља – одрастања детета. Један од начина да родитељи несвесно саботирају одрастање јесте да наставе да брину за дете или одраслу особу онда када то није потребно.

Свакако да родитељи треба да брину о деци онда када деца нису способна да брину сама о себи. Циљ сваког доброг родитеља је да припреми дете за самосталан живот у људском друштву, тако да треба да га постепено учи да само брине о себи. А када неко постане способан да брине сам о себи он је одрастао јер може да буде самосталан. То неки родитељи доживљавају као да више нису потребни. И уместо да престану да брину о одраслом детету које добро брине само о себи, и да га воле без бриге и забринутости, они настављају да изражавају забринутост за своје одрасло дете. Чак и онда када је оно у двадесетим, тридесетим, па чак и четрдесетим годинама. Мајке изговарају: док сам жива ти ћеш бити моје дете. И зато она, на пример, „не може” да заспи све док јој се тридесетогодишња кћерка, која је суботом изашла у провод, не јави телефоном да је сигурно стигла кући, па макар и у три сата ноћу.

Ако кћерка није научила да брине сама о себи, никаква мајчина брига је не може заштитити од било какве невоље. Њена брига нема позитивну функцију осим да потврди однос љубави. Мајка верује: када не бих бринула, била бих равнодушна, а то је негација љубави и доказ да сам лоша мајка.

Не само да није позитивно, већ је изједначавање љубави са показивањем бриге и забринутости веома негативно. На тај начин родитељи психолошки забрањују деци да одрасту. Стално поручују да су они ти који су одговорни за своју одраслу децу, а да су деца та која су неодговорна. Непотребно забринути родитељи непрестано шаљу две токсичне психолошке поруке. Прва је да је њихово дете неспособно, а друга је да је овај свет веома опасно место. Иако нека „деца” препознају негативност оваквих порука тако да веома бурно протестују, већина их у већој или мањој мери прихвата. А када их прихвати, долази до синдрома презаштићеног детета чије су главне особине пасивност због убеђености у сопствену неспособност и страх од спољашњег света. И зато родитељи који претерано брину не треба да су на то поносни.