Кроз Тибет на два точка

Спортски изазов и жеља за упознавањем природе, културе и религије окупили су 11 авантуриста из Србије који су на далеком Тибету бициклом прешли стазу од хиљаду километара. На двонедељном путовању тим у којем су биле и две девојке дневно је на два точка проводио око шест сати, возећи од 60 до 100 километара.

Од тибетанске престонице Ласе до Катмандуа у Непалу, на путу на којем је најнижа тачка далеко виша од нашег Панчићевог врха, савладали су четири планинска превоја виша од пет хиљада метара и видели три врха изнад 8.000 метара висине, укључујући и „кров света” Маунт Еверест.

Трасу на којој су се нашли алпинисти, бициклисти, али и рекреативци жељни авантура и упознавања новог света испланирао је Драган Јаћимовић, први Србин који се попео на највиши врх света. Он је био и вођа експедиције за коју каже да је намењена истинским љубитељима природе и истраживачима на планинском бициклу, а не онима који желе да се доказују, мере време за које су прешли етапу, или испитују границе сопствених физичких могућности.

Становници Тибета сузатворени и посвећени религији, али доброг карактера

Тибет је, према утисцима наших саговорника, као друга планета у односу на живот какав овде водимо. Људи су, кажу, затворени, посвећени религији, али доброг карактера. Лепоте природе, мноштво језера, од којих су нека величине Београда, остављали су их без даха.

Марку Николићу ово није био први одлазак у земљу далај-ламе где се претходна два пута нашао као алпиниста (једном у групи која је освојила Маунт Еверест). Ову авантуру описује као једно од пет најлепших путовања у животу.

Тибет, према утисцима авантуриста, изгледа као да је са друге планете

Иако се поједини чланови тима нису међусобно познавали, то им није сметало да се добро слажу. Мање тешкоће задао им је снег на једном од превоја, па су непланирано имали дан одмора од вожње. Ситни пехови, као што је пуцање ланца или гуме на бициклу, иду у „рок службе”.

У пратњи бициклиста била је група локалних становника која им је превозила ствари и чекала их на циљу са већ спремном храном и шаторима за спавање.

Катарина Батута и Урош Вишекруна не само да су морали да прате остале чланове екипе и да не заостају у вожњи, већ су све то забележили фотоапаратом. Као рекреативци без бициклистичког искуства прошли су вишемесечне припреме у Србији и региону да би спремни кренули на пут.

– Знали смо да ће бити напорно и тако смо се и припремали, али када идете у нешто непознато, никада не знате да ли сте довољно спремни – не крије Урош и признаје да му је већи изазов од савладавања висине представљало фотографисање битних момената путовања и нестварних призора тибетанске природе.

Пуцање ланца или гуме на бициклу иде у „рок службе”

Када је пријатељима саопштио планове за пут, поверовали су да иде на Тибет, али ипак нису могли да верују да ће на бициклу прећи хиљаду километара. И он и Катарина кажу да би радо поново отпутовали на исту дестинацију, али без бицикла.

– Мене и другу девојку из тима момци су подржавали, али када сте у мушкој екипи у којој су људи са таквим бициклистичким и алпинистичком искуством, није лако пратити их – каже Катарина и додаје да се није покајала, већ јој је ово једно од најбољих животних искустава.