Неједнакост изазвана кризом или обратно

Претходног викенда одржане су демонстрације у више од 80 градова широм света, инспирисане акцијом „OccupyWallStreet” која у Њујорку траје већ месец дана. У медијима се истиче како су протести уперени против све већих неједнакости које су изазване глобалном економском кризом. Међутим, озбиљнија анализа показује да велике неједнакости нису последица, него један од важних узрока актуелне кризе.

Све веће неједнакости у расподели везују се за почетак осамдесетих година прошлог века, када за председника САД долази Роналд Реган и од када наступа ера неолиберализма. Од Другог светског рата па све до краја седамдесетих година власти у САД су стварале услове да и запослени, а не само послодавци, учествују у резултатима економског раста. Плате запослених су се стално повећавале и пратиле су раст продуктивности. Запосленима је законом гарантована четрдесеточасовна радна недеља, а прековремени рад се плаћао више од редовног.Такође су биле прописане минималне плате, а у случају губитка посла исплаћивана је накнада за незапослене. Накнаде су исплаћиване и у случају радне неспособности, губитка храниоца породице и немогућности да се довољно акумулира за старост. Уведен је и систем осигурања за старе и сиромашне (MedicareandMedicaid). Власт је предузела значајне мере како би високо образовање постало доступно великом броју грађана. Школарина на државним универзитетима износила је само четири одсто од годишњег дохотка просечног домаћинства.

После осамдесетих годинаплате запослених стагнирају,скоро да је уништен систем социјалне заштите, а знатно су повећане школарине на државним универзитетима. Према званичној статистици запослени у САД је 2007. године (пре кризе) кући доносио просечну годишњу плату нешто изнад 45.000 долара, што је реално мање (ако се узме у обзир инфлација) од износа коју је имао пре три деценије, мада је америчка привреда у истом периоду бележила раст. У последње три деценије плате се реално не повећавају и оне све више заостају за растом продуктивности. Друштво се убрзано раслојава на све мањи број изузетно богатих и огроман број сиромашних, уз брзо „тањење” средње класе. Док је крајем седамдесетих година један одсто најбогатијих присвајало мање од девет одсто укупних доходака, 2007. тај проценат је износио 23,5 одсто (видети графикон).

При већој неједнакости у расподели и концентрацији богатства у уском кругу људи постоји мања тражња за робом и услугама него што би то био случај да имамо праведнију расподелу, а што неминовно води успоравању стопе привредног раста и запошљавања. Када неједнакости достигну критичне тачке долази и до озбиљних економских криза. То лепо илуструју и подаци из графикона и није случајно да је у годинама пред избијање великих криза (1928. и 2007) једна четвртина укупног дохотка САД одлазила у руке само једног процента најбогатијих Американаца. Изузетно богати људи, по правилу, не троше сав добијени новац јер то и није тако једноставно.

Примера ради, за годину која је претходила банкротствубанке LehmanBrothers, Ричард Фулд – први човек ове банке зарадио је 500 милиона долара. Оставићемо сада по страни питање колико су овако велика примања уопште заслужена и оправдана, те да ли постоји директна веза између плата топ менаџера и висине њихових примања, односно да ли би Ричард Фулд више или мање (не)успешно руководио банком LehmanBrothers да је имао много већа (или много мања) примања. Да би потрошио тај огроман новац требало је да Ричард Фулд свакодневно у просеку троши 1,37 милиона долара, а он за то није имао ни довољно времена, а ни силних мотива. Када постоји могућност да се купи било који производ који се пожели, временом се радост од куповине смањује. Тешко да би се Ричард Фулд – који има пентхаус на Парк авенији (21 милион долара) и имање у Гринвичу (25 милиона долара) – радовао куповини неке нове некретнине, као што је то био случај при куповини прве куће. Увек је прво парче торте слађе од наредних.

Очигледно је да велике неједнакости нису изазване глобалном економском кризом (него обратно), али их је она сурово оголила. Стопа незапослености у САД се повећава и према званичним подацима износи 9,6 одсто (ако се рачунају и они који раде повремено онда је тај проценат већи од 20 одсто – или више од 30 милиона). Око 50 милиона нема никакво осигурање, а 46 милиона живи испод границе сиромаштва и од државе добија бонове за храну.

*Редовни професор универзитет