За наш још има наде

Како би се то у свету рекло – звезда је рођена! Млади драмски писац Душан Спасојевић (1980, Ваљево), драму "Одумирање" написао је кад му је била само 21 година. Са њом је недавно ушао у сазвежђе младих драмских писаца на велика врата, премијером у београдском Атељеу 212 у режији Егона Савина. Неподељено добре критике и одличан одзив публике. Имао је и правог професора, Синишу Ковачевића, код кога је дипломирао са десетком. Ускоро у Српском народном позоришту у Новом Саду Борис Лијешевић почиње пробе још једног његовог комада, "Злочин над дивљим зверима". Дипломирао је са комадом "Метак за све", а  драма "Одумирање" читана је и на Фестивалу младих драмских писаца у Лидсу.

ИНТЕРВЈУ
.Колико сте задовољни сада када је Ваш текст на сцени?

– Не постоји ниједан разлог да будем незадовољан! Од првих дана био сам на свакој проби, све што се радило усвојио сам као гледалац.

.Ово је једнa од ретких драма где нема штрихова, лапидарне реплике, јетке, убојите.

– Тачно, Егон Савин ништа није дирао. Јер, мислим да овај комад не само да има значење, он има и – звучање. Од самог почетка, од редитеља и сјајне глумачке поделе, сви су радили за драму.

.Пореде Вас са Милицом Новковић и њеним "Каменом за под главу", са Ацом Поповићем. Да ли Вам то годи или смета?

– Искрено, не сметају ми та поређења, јер је природно да човек ствари одмерава у односу на нешто. Али, ипак више волим да личим на самог себе.

.Да ли Вас сеоски миље више инспирише од градског?

– Не, јер мој дипломски текст "Метак за све" је сасвим урбан.

.Имали сте срећу да Вам текст није дуго био у "фиоци".

– Тачно, за само годину дана моја два комада су нашла свој пут до сцене. Мислим да су ми у томе помогли писци млађе генерације који сада све више добијају шансу у нашим позориштима. Ниси драмски писац ако ти текст није на сцени и зато мислим да би позоришта требало још више да се отворе према нама. О тим младим људима не треба преоштро судити. Ја сам имао срећу, добро сам прошао, али не знам шта би се десило да нисам.

.Да ли Вас привлачи одлазак из земље, Ваш текст је читан у Великој Британији?

– Не, шта бих ја тамо радио као писац? Језик је оно што нас одређује. Можда бих ишао накратко, да нешто ново видим и сазнам.

.Кажете да гледате све представе. Каква је наша позоришна сцена?

– Не може се позориште одвајати од наше политичке и друштвене ситуације. Нашим глумцима је много теже него онима у свету. Сматрам да би унутар самих позоришта требало да постоје много озбиљнији људи који читају текстове, људи позоришно образовани. Требало би да буде међу њима добрих књижевника.

.Каква је драма коју ће режирати Лијешевић?

– Такође рурална, али са мало више смеха. То је емотивно јака представа јер мислим да нам емоција недостаје, сви смо некако постали аутистични. Мало ћу сада да се одморим, јер знам да ме очекује потврђивање са овим другим комадом, знам да ме "чекају" да ли ће представа да буде добра или не. А људи су злуради, више их радује туђи неуспех него успех.

.Кажу да је уметност и политика. Да ли бисте се, попут неких глумаца и редитеља, прикључили као подршка у изборној кампањи?

– Никако. Пре десет година сигурно бих стао у опозицију против Милошевићевог система. Сада тога више нема и не бих ни у једну странку. Данас је ипак све другачије, више немамо тако видљивог непријатеља, па смо збуњени јер немамо против кога да се боримо.

.Још ми одзвања реченица коју изговара Анђелика Симић у улози Стамене: "Не волим ја никог. Ни себе. Ни њих. Ни живот. Ништа и никог ја не волим. Ја не осећам ништа". Чини ми се де већи очај скоро нисмо чули са наших сцена.