Емиграција за почетнике

Крајем XX века сви Југословени су постали емигранти. При томe, многи нису ни нос промолили испод свог јоргана - једноставно, пробудили су се у неким другим државама насталим на територији своје бивше домовине. Неки су, међутим, устали, умили се и изашли напоље.

Први чине унутрашњу, а други спољну емиграцију. Између њих постоји много сличности и једна разлика: унутрашњи емигранти нерадо помињу своје југословенско порекло. После свега што се десило, пазе да не повреде осећања својим новим домаћинима и да, заузврат, не добију по зубима. Спољни емигранти се, пак, не крију, и истичу своје порекло ко павијан задњицу. То чине зато што им се може, зато што их ништа не кошта и зато да би се разликовали од своје бивше браће.

Не само да су сви Југословени отишли у емиграцију, они су из ње и дошли. То се десило када је група аустроугарских емиграната, чланова Југославенског одбора из Рима, основала своју земљу у Лондону, а затим је патентирала у Паризу. Југословени су после отишли на Крф да се са Србијанцима договоре шта даље, и још после у Версај, да излупају печате.

Тако су Југословени од малих ногу научени на путовања.

Од свих емиграната најдаље су догурали Београђани. Они су у последњем веку непрестано мењали адресе, селећи се од Аустроугарске и Србије, преко Есхаезије и Југославије, до нечега што је Ћосић звао СРЈ, а Коштуница СЦГ, док напокон нису стигли ту где јесу. А како су излазили на крај са шизофреним променама политичких расположења, друштвених система, државних идеологија и личних уверења - то само они знају.

У време када су велики Југословени - председници републичких ЦК, генерали ЈНА и писци школске лектире почели да цепају Југославију ко свиња масну крпу, мали Југословени су, користећи гужву, збрисали у виду ластиног репа. У оном гушању и роптању на њих нико није обраћао пажњу. Придружио им се и један део национално несвесних омладинаца, који су почетком 90-их били зрели за мобилизацију, али су одлучили да уместо тога искористе своје бирачко право. Па су гласали ногама

А било је и оних, попут једног бившег градоначелника Београда, којима су саме власти помогле да се спакују. Такви су били дискретно деложирани, и то кроз затворена врата. Али то већ нису били емигранти, него егзиланти. С друге стране, било је и оних који су постали емигранти, а да се нису ни мрднули с Крста, Чубуре или Дорћола.

Тако да је емиграција један крајње растегљив појам.

За разлику од Југословена који су ишли у емиграцију, њихова браћа су одлазила у дијаспору. Такви данас живе у национално компактним заједницама и не мешају се много с осталима. Пате за "завичајем", а утеху траже у ракији (кад је има), сателитској телевизији и интернету, преко кога размењују поруке, вести и рецепте за сарму. Најсрећнији су кад их службеници амбасаде земље - матице позову на пријем поводом Дана државности. Таквима после из захвалности достављају спискове укућана, чак и ако међу њима има војних обвезника.

Југословенски емигранти се пак труде да имају што мање веза с разним амбасадама и велепосланствима, кад већ немају своје. Упркос различитим заставицама којима машу, између исељеника из бивше Југославије постоји нека инстинктивна солидарност. Јер, сви су они само странци. Кад су заједно, понашају се пристојно и користе језик који, из обзира према бившим сународницима, називају "нашки".

Припадници дијаспоре највише цене своје свештенике, а емигранти своје политичке. Реч је о крему емиграције, наследницима оних