Балвани или Фејсбук

Гледам оно што се дешава на Косову и барикадама којима су блокирани прелази. Па се питам да ли је могуће да ништа нисмо научили од сопственог лошег искуства.

Сетимо се, све је почело од балвана и барикада које је спонтано подигао, како се тада причало, голоруки народ у околини Книна. Испоставило се да народ и није баш био скроз голорук, нити много спонтан. Иза сцене, игру су водиле разне обавештајне службе, чији су извршни органи били хероји са београдског асфалта.

Барикаде се могу посматрати, маркетиншким речником, као један евент. Али ту важе врло строга правила – када се организује такав евент, тачно се зна зашто, како и, што је још важније, шта је излазна стратегија. То је као и у шаху, кад повучеш један потез, треба да знаш која су следећа три или четири. У противном си матиран.

Ми који смо тада посматрали те догађаје путем медија, мислили смо да таква нека излазна стратегија постоји, да они који су инспирисали те догађаје (да амнестирамо извођаче радова, који су били више физички оријентисани) и вукли све конце, такву визију о следећим корацима имају у глави. Другим речима, ако су урадили рокаду, имају план да нападају топом.

Спознаја о плиткоумности једне такве наше политике била је очигледна када се појавила мемоарска књига тадашњег блиског Милошевићевог сарадника Борисава Јовића. Шокантна је била количина глупости која је стајала иза већине акција тадашњег руководства, недостатак сагледавања следећег потеза, неспособност предвиђања реакција. Та књига је за мене била хорор, убедила ме је у сурову истину да су неки потези били случајни, у афекту доношени, да ћутање није било израз мудрости, него немања идеја и речи за извлачење из ситуација које су сами креирали. Глупост и неспособност је одзвањала на највишим врховима. Да ли је било пилота у авиону? Трезног? Који зна да лети, а није Ал Каида?

Шта се сада променило? Барикаде су се опет појавиле, са толико нејасноћа шта хоћемо, а шта нећемо, ко је то урадио, зашто и шта је следеће.

Променило се време у којем живимо, али се понавља правило да Енглези уче на Оксфорду, а Срби на својим грешкама. Живимо у време експлозије медија, Интернета и друштвених мрежа, када се мењају режими, руше владе а револуције покрећу на други начин него раније. Фејсбук и Твитер, пи-ар и лобинг су данас далеко значајнији од топова, хардвер је попустио пред софтвером.

Морамо схватити да се неке ствари не могу више решавати на класичан, ударнички начин. Од килограма, морамо прећи на килобајте. Престаје да буде важно шта је, постаје важно како је то презентирано. Сурово, али истинито.

Али и та нова технологија комуницирања мора се базирати на „одрживим” претпоставкама. Не можемо имати илузију да ће нас, говорећи српски, читав свет разумети.

Директорагенције Communis