Три месеца за нови почетак

Раније су то били раднички универзитети који су накнадно описмењавали или учили оне које су уметници приказивали на статуама и сликама са крампом и лопатом у руци – раднике и сељаке, ударнике који су радили и школовали се. Времена су се променила, места за стално и додатно образовање постала су "отворени" универзитети, а у њих се не долази по партијској линији већ заинтересовани сами долазе по нова знања и вештине које ће им на све бурнијем тржишту рада омогућити да опстану, а можда и обезбеде квалитетнији живот. Сада се уместо основа математике и слова предају енглески језик, рачунари, књиговодство...

– Ко то не буде знао, биће неписмен – каже одмах Гојко Вешовић, директор "Знања", првог приватног универзитета за перманентно образовање и додатна знања.

Више од 80 процената полазника овог отвореног универзитета желе да заврше једно од ова три додатна занимања уз струку или посао који већ обављају. Искуства науковања више од 10 хиљада полазника (на 10 локација у Београду, али и 40 у Србији и две у Бару и Бијелом Пољу) показују, тврде, да ни једна особа која се обучавала или преквалификовала није без посла. Схватило се, објашњава Вешовић, да је практични део преквалификације најважнији и да у 240 часова (по цени око 200 евра) полазник мора да научи да самостално фризира, шиша, пече хлеб, шије, поправља аутомобиле, ради на рачунару, научи неки страни језик, постане цариник шпедиције или менаџер спољне трговине.

Трећина полазника се пријављује за учење неког заната или друге струке након губитка посла због стечаја фирме. Већина запослених једне од банака у ликвидацији, на пример, који су читавог живота од банкарског посла радили само неколико операција књижења, уписала је везану обуку, три занимања: књиговодство, енглески језик и рачунаре, за 40 хиљада динара, али уз добијене сертификате и положене дипломске испите могу да раде у било којој банци у свету или да отворе сопствено предузеће за трговину и услуге, тврди Вешовић.

Дакле, губитак посла није крај света, поручује овај стручњак – за динамичне, жељне знања увек постоје могућности. Из транзицијске праксе има пуно примера да се људи са ниским отпремнинама сналазе и после преквалификације отварају неке потпуно нове послове у које се касније укључују чак и остали чланови породице – то се показује далеко успешнијим од ранијег таворења у пропалим предузећима. Много је и оних који већ раде неке послове, али немају дипломе и специјална знања која су потребна за нпр. руковаоца тешким грађевинским машинама, дизалицама, ауто-крановима и др. За виљушкаристу се, на пример, овог тренутка обучава више од 20 лица само за једну фирму. Нико не може да изађе са дипломом ако није доказао у пракси да је потпуно овладао занатом или занимањем и заштитом на раду. Тако не може да постане аутомеханичар човек који није самостално урадио барем две генералне оправке.

Многе планове и програме Министарство образовања је преузело од њих, каже Гојко Вешовић, али, ипак, мора да критикује споро доношење закона о образовању:

– Свуда у свету ад хок образовање је препуштено приватним лицима, једино код нас мораш да имаш зграду са педесет табли, учионицама, теткицама, послужитељима и свим оним чиме смо заправо и успорили динамику преквалификације и тржишта рада – каже.

Илуструје то новим програмом за геронто-домаћицу (брига о старима и болеснима), који је у свету хит. Када су прву групу полазника одвели у један дом старих, директор се запрепастио колико његови запослени не знају о бризи и старању о дементним и болесним особама и најавио упис комплетног особља на овај нови програм. У припреми је и програм за децу и укућане оних који су постали инвалиди или су од последица разних болести доспели у полузависан или потпуно зависан однос од њих: научиће како да препознају потребе својих родитеља, рођака, баба и деда, да се брину о њима и помогну им на одговарајући и достојанствен начин.