Курс уз помоћ продаје

Гувернеров (и других званичника) хвалоспев о сузбијању инфлације у Србији, нема основа ако се имају у виду следеће чињенице:

а) У години пре избора садашње владе и садашњег гувернера, 2003, инфлација је износила 7,8 одсто. У 2004. инфлација достиже 13,7, а у 2005. чак 17,7 процената.

б) Претходних година се истицало да је главни узрок ескалације инфлације – раст цена нафте на светском тржишту. Сада када је инфлација 8,8 одсто, нико, па ни гувернер, не истиче допринос осетног пада цена нафте на светском тржишту.

ц) Гувернер и други званичници прећуткују да ће Србија и у 2006. години, врло вероватно, бити рекордер међу европским земљама када је у питању висина инфлације.

д) Инфлација је смањена испод десет процената и због чињенице да држава вештачки одржава ниске цене производа и услуга које су под њеном контролом. Драстичан пример је одржавање врло ниског нивоа цена струје која се практично тако распродаје, што ће имати тешке економске последице.

е) Знатан допринос смањењу вредности страних валута изражене у динарима у прошлој и у овој години, што има и имаће тешке економске и социјалне последице. Због тога је тешко разумети тврдњу гувернера да је "динар стабилнији него икад и да се та стабилност може одржати у средњем и дугом року". У вези с тим његовим хвалоспевима који, на жалост, немају реалну основу, требало би истаћи следеће:

а) У 2005. години инфлација je у Србији износила 17,7, у евро зони само 1,9, а у САД 3,1 одсто, док је крајем децембра те године, евро, изражен у динарима, вредео за 7,6, а долар за само 0,4 одсто више него крајем 2004. године. Дакле, у 2005. години дошло је до осетног прецењивања вредности динара.

б) У дану када је гувернер дао поменуту изјаву (8. децембар), евро je, изражен у динарима, вредео 6,6, а долар чак 16,5 одсто мање него крајем децембра прошле године. С друге стране, од децембра прошле године, па закључно с новембром текуће године, инфлација у Србији је износила 6,5, а у децембру ће бити вероватно око 8-8,5 одсто виша него у истом месецу прошле године, а инфлација у земљама евро зоне и САД у децембру текуће године биће око, а могуће је и – тачно два процента. Из тих цифара произилази да је динару и у 2006. години поново осетно прецењена вредност.

ц) Од децембра 2004. године, па до новембра ове године, цене у Србији су повећане за више од четвртине, а у земљама евро зоне у просеку за 3,8 одсто, у САД око пет процената, док је вредност евра, изражена у динарима, 1. децембра 2006. године, била мања за 0,7, а долара, веровали или не, чак за 16,67 одсто него крајем децембра 2005. године.

д) Интервенцијама НБС у последњих месец дана, остварена је извесна стабилизација динара, али на нереално високом нивоу.

Гувернер, званичници странака на власти и чланови владе прећуткују да та енормна апресијација (прецењена вредност) динара није последица бржег повећања конкурентности привреде у односу на просек светске привреде. Прећуткују да је Србија (заједно са Црном Гором) у 2006. години, на ранг-листи Светског економског форума земаља по конкурентности привреда, пала за два места, тј. сада je на 87. месту.

Прећуткује се и да је прецењена вредност динара настала, пре свега, на основу додатног, све већег задуживања у иностранству, а делом и због, за наше услове, врло високог девизног прилива од продаје предузећа и банака странцима. Наведимо само да је у првих десет месеци ново задуживање у иностранству износило око четири милијарде долара, а прилив девиза од наведених продаја и преко тог износа.

И, све то би дало какво-такво право на самохвалисање ако би, како гувернер каже, то било "у средњем и дугом року одрживо". Истина је, да се тај "стабилан" и екстремно прецењен валутни курс динара може одржати, динар може чак и даље увећавати своју вредност све док имамо шта да продамо странцима, док будемо могли да остварујемо девизни прилив по основу концесија и док иностранство буде толерисало раст нето спољног дуга Србије. Али, на жалост, то се тешко може одржати у средњем, а поготову у дугом року. На то указује и огроман спољни дуг, који је, и поред отписа око 650 милиона долара од стране Париског клуба и превременог враћања нешто мање од 500 милиона долара ММФ-у, достигао око 19 милијарди долара.