Масакр онлајн

Од две масовне погибије прошле недеље, много већи глобални публицитет је добила мања. У Ираку је у једном дану убијено око 200 људи: то је забележено као куриозитет, али са интонацијом "већ виђено". Зато је масакр на Политехничком универзитету у Вирџинији, у понедељак, био догађај недеље. С разлогом.

Био је то, поред свега осталог, и конкретан деманти тезе која је на овом месту образлагана прошле недеље: да је свет данас најмање насилан у својој историји. И нови доказ да статистика може да буде упакована као велика лаж.

Масакр на вирџинијској политехници, универзитету и студентском граду са 26.000 становника, почео је у понедељак у 7:15 ујутру. Када је, после око три сата завршен, биланс је био 33 мртвих  (укључујући и убицу, такође студента корејског порекла), 29 рањених и на хиљаде истраумираних.

Насиље је, међутим, само повод за данашњу тему. А она је садржана у питању како "дигитална генерација" реагује у ситуацији овако велике драме, истинске конфузије и разложног страха? Тако што ће информације, подршку и солидарност потражити "онлајн", у виртуелним разговорима преко медија који је постао њихова свакодневница и нераздвојни елеменат њиховог одрастања. Интернет.

Док је драма, не прва ове врсте кад је реч о америчким школама, али свакако највећа досад, још трајала, прве информације о манијакалној пуцњави у факултетским амфитеатрима појавиле су се управо на Интернету. Један студент је својим мобилним телефоном снимио неколико сцена и компјутером факултетске библиотеке их учинио доступним. Први корисници овог материјала, и новог подвига све распрострањенијег "грађанског журнализма", били су управо традиционални медији.

Генерација која стасава на инстант СМС порукама, реаговала је онако како је навикла: да оно што види сними и подели са другима.

Али нова димензија интернета, који од глобалне енциклопедије свих замисливих информација све више еволуира у виртуелну заједницу у којој се људи повезују кроз дигитално комуницирање, постала је очигледна тек кад је убица и себи прекратио живот.

Студенти су похитали да на интернет станицама за виртуелно дружење изнесу оно што су видели и преживели, да дају одушка свом запрепашћењу и својим бојазнима, али пре свега да ожале оне који су тог јутра постали жртве.

На најпопуларнијем сајту за студентско (и уопште, ђачко) дружење "фејсбук" (facebook.com), већ у првим сатима је отворено на десетине дискусионих група. "У временима попут ових свако жели да буде повезан са другима", написао је један од учесника ових разговора. До краја дана број виртуелних група на "фејсбуку" био је већи од 500, нудећи класичним медијима, новинама и телевизијама, обиље материјала да на, у сличним ситуацијама досад невиђен  начин, реконструишу стравичан догађај.

Већ у уторак, евидентирано је око 25.000 записа у којима је помињана вирџинијска политехника. На најпопуларнијем сајту за размену кратких видео-записа, "јутјуб" (yоutube.com) постављено је више од 500 прилога, од аматерских снимака, до телевизијских прилога, графика и анимација. 

Оно што је ипак оставило најупечатљивији утисак биле су дигиталне комеморације жртвама и интернет саучешћа њиховим породицама и пријатељима. На сајту legacy.com који објављује неку врсту дигиталних читуља и помена, књига жалости за све пострадале у овом масакру нарасла је до јуче на 2560 страна, са по десет изјава саучешћа на свакој, што значи да се у њу уписало више од 25.000 људи.

У моћ ове врсте комуницирања уверио се и студент Вејн Чијанг: после гласина да је он убица, његов веб сајт, који редовно има једва десетак посета, имао је у уторак 275.000 контаката.  Кад је све почело да измиче контроли, и када су почеле да стижу претње, морао је да се обрати и локалној полицији и да на сајту постави недвосмислену поруку "Ја нисам убица".

Импресивна је била и брзина којом је на најпопуларнијем онлајн "свезнању", Википедији (en.wikipedia.org), коју пишу корисници, постављена одредница о масакру: већ у понедељак у три поподне, само неколико сати пошто је постало јасно ко је убица и ко су његове жртве.

Веб 2.0, како се све чешће описује најновија инкарнација интернета, положио је испит. Али без одговора је питање проистекло из овог искуства: куда ће све ово одвести? Да ли ће виртуелни сусрети и разговори постати важнији од оних правих, лицем у лице. Може ли дигитално саучешће да замени стисак руке и поглед пун разумевања и утехе?

Сазнаћемо то једног дана. Онлајн.