Норматив доброг родитељства

Резултати квалитативног истраживања породица које траје већ двадесет година потврдили су тезу наших социолога који су на основу квантитативних истраживања дошли до закључка да се социјална структура Србије затвара, да је вертикална покретљивост смањена и да се слојеви репродукују унутар себе: раднички унутар радничког, средњи унутар средњег итд.

Квалитативно истраживање је такође показало да високо образовање и образовање у најширем смислу представљају механизам репродуковања средњих слојева. Кажем ,,образовање у најширем смислу” зато што се поготово међу припадницима средњих и виших слојева исказује скептичан однос према квалитету данашњих школа. Образовање се зато не изједначава са школовањем, па се континуирано од раног детињства инвестира у ваншколско образовање детета (курсеви, приватни часови итд.). С тим што се, када је реч о средњим слојевима, универзитет сматра неупитним циљем. Тако се средњи слојеви репродукују кроз образовање, а из средњих слојева се регрутује и део елите.

Образовање, бар кад је реч о нормативном опредељивању, не губи значај у друштву Србије. Ми смо, наиме, анкетним истраживањем из 2008. године, којим је било обухваћено 1.200 породица, установили да већина родитеља планира универзитетско образовање своје деце. То је, између осталог, повезано са нормативом доброг родитељства којем већина родитеља тежи: „Настојимо да обезбедимо својој деци оно што и други родитељи својој”. Кад је реч о нижим друштвеним слојевима, високо образовање деце се такође помиње као жељени циљ, али се родитељи са ниским приходима у поређењу са другима више опредељују за школовање деце у средњим и занатским школама, док четвртина родитеља са високим приходима планира школовање својих потомака у иностранству.

Истраживања показују и то да су ваншколске активности као облик инвестирања у децу изразито социјално условљене и један су од показатеља слојне припадности. Наиме, гледано према индексу материјалног положаја, укљученост детета у било коју испитивану активност (учење рачунара, страних језика, бављење уметношћу, бављење спортом) прогресивно је расла с растом материјалног положаја домаћинства. Иста правилност постоји и ако је реч о разликама у нивоу образовања родитеља; из породица чији је ниво културног капитала низак додатне часове језика похађа свако осмо дете, наспрам сваког другог из породица са високим нивоом културног капитала.

Мало је учешће породица којe се не уклапају у ове правилности јер су канали вертикалне покретљивости који су били отворени педесетих и шездесетих година прошлог века већ од седамдесетих почели да се затварају. Сада нема, рецимо, систематског стипендирања талентованих ученика, сасвим је мало бесплатних ваншколских активности у школама, све је мање олакшица за школовање и студирање, тако да образовање деце данас зависи готово искључиво од могућности и спремности родитеља да дају такву врсту подршке. Али ни у овом периоду друштвене трансформације образовање као канал социјалне промоције не губи на значају, посебно у представама родитеља, али и у праксама неких родитеља из нижих слојева који улажу знатне ресурсе у образовање деце са циљем да им обезбеде прелазак у слој стручњака.

Стварност социјалних биографија деце из економски депривилегованих породица, међутим, у држави у којој не постоје развијени системски механизми подршке образовању, чини ову децу потпуно зависном од економских ресурса родитеља и због тога су често образовно дискриминисана. Може се у ствари закључити да лош материјални положај, низак образовни ниво и исто такав културни капитал родитеља представљају најзначајније структуралне препреке развијању образовних аспирација њихове деце.

Социолог, професор на Филозофском факултету у Београду