Ко је ко у Србији

За модерна друштва је карактеристично да приступ елитним управљачким положајима зависи од талента и способности појединаца. Способност се доказује првенствено поседовањем дипломе престижних универзитета. Насупрот томе, у предмодерним друштвима елитни положаји су мање-више наследни или резервисани за релативно узак круг припадника аристократских породица.

Ове крајности не налазе се само у теорији. Како оне изгледају у пракси могло се делимично видети у постпетооктобарској Србији. С једне стране, у жељи да створи модерно друштво др Зоран Ђинђић је отворио својеврсни конкурс за састављање експертског дела владе. Без обзира на латентне циљеве, основни критеријуми за избор чланова представљали су стручна способност и постигнуће. Истовремено, многи су, с друге стране, своју кандидатуру за елитне положаје, мање-више успешно, истакли позивајући се на крвне везе са припадницима деветнаестовековне српске елите. Први постпетооктобарски градоначелник Београда Милан Ст. Протић је у том погледу био посебно успешан, али не и усамљен.

Но, ма колико били значајни и живописни, поменути примери су убрзо потиснути системом партијске дистрибуције положаја. Превладало је уверење да се питање на основу чега неко заузима елитни положај безмало изједначило с питањем на основу чега неко напредује у оквиру партије на власти.

Нема сумње да партије морају утицати на расподелу елитних политичких положаја. Чињеница да страначке личности попуњавају скупштинске клупе и да обављају челне извршне функције даје, у крајњој линији, смисао постојању вишепартијског изборног система.

Сасвим је, међутим, друго питање до ког нивоа сеже и на које области се шири партијски утицај. За ефикасно функционисање неког министарства није свеједно да ли се након избора мења само министар или читава гарнитура државних секретара, помоћника и начелника.

Разликовање политичких и бирократских положаја у извршној власти је у том погледу од суштинске важности. Постављање стратешких циљева и креирање политике неког министарства је несумњиво у надлежности политичких функционера и логично је да њихов избор зависи од одлуке страначког руководства. Партије, међутим, изгледа, полажу право на именовање свих функционера без обзира на то да ли је реч о политичким или функцијама у управљачком апарату.

Један од кључних аргумената заговорника тезе о потреби ограничавања партијског утицаја на елитне положаје у јавној управи је да су државни послови све сложенији па је за њихово квалитетно обављање неопходан висок ниво знања и искуства. Професионалци који стручно и непристрасно обављају задатке постављене од променљивог политичког вођства представљају идеал рационалне и ефикасне управе и гарант њене стабилности. Њихово именовање, по дефиницији, не зависи од одлуке партијских вођа, већ од личне способности и талента који се на конкурсу доказује дипломама престижних универзитета.

Јасно је да овај идеал, мада начелно прихватљив, није лако достићи. О разлозима је доста расправљано. Најчешће је истицано да партије располажу елитним положајима као партијским синекурама. Поред тога, присутна су гледишта да је реч о наслеђу комунистичке тоталитарне праксе, непотизму укорењеном у политичку културу, клијентелизму итд.

Стварне разлоге тешко је установити без тачних података у којој мери и до ког нивоа су партократија и непотизам стварно распрострањени. Досадашња истраживања управљачке елите била су углавном ограничена на носиоце политичких функција. Ускоро би, међутим, требало да се појави капитално издање публикације ,,Ко је ко у Србији”, којом ће бити обухваћено више од три и по хиљаде носилаца елитних положаја. На основу тога биће јасније у којој мери елиту ове земље чине изузетни појединци. Показаће се да ли запоседање елитних положаја првенствено зависи од личног талента и постигнућа, или од партијске, породичне или ,,кумовске” ,,везе”. Тек тада ће се поуздано знати где се Србија налази на оси између модерног и премодерног начина регрутовања елите.

Професор Филозофског факултета у Београду