Глад за лепотом

„Време се променило. То више нису они кругови од 360 већ од хиљаду степени. Има свега, али нема оне младости.” Ово је само један цитат који осликава кругове на Старој планини у којима живот полако али сигурно одумире. Кругове у којима деценијама живе људи, али све старији, у којима села замиру а будућност се не назире. Кругове који се полако затварају и прете да једног дана прекрију и изворни говор пиротског краја и његове изворне песме, да у заборав сместе све људе који су са много емоција а мало патетике испричали своју причу у филму „Глад”. Награда за најбољи домаћи филм на овогодишњем Фестивалу етнолошког филма припала је управо овом филму ауторки Гордане Симоновић-Вељковић и Драгице Павлов-Крстић, и продуценткиње Марија Пенчић.

„Филм на први поглед казује једноставну причу о заједници која стари и нестаје, али се на други поглед бави универзалним питањима сећања и односа према смрти. То постиже изазивањем снажних емоција и доследном употребом различитих кинематографских средстава”, образложио је жири одлуку да филм неуморних Пироћанки овенча наградом.

– Годину дана смо радили на филму, обилазећи старе становнике Старе планине на појатама. Желели смо да забележимо како живе, како се носе са проблемима, како преживљавају сами у шуми, без комшија, без сталног контакта са људима. Обухватили смо четири годишња доба, враћали смо се код наших јунака који још увек нису видели филм. Али, пре него што падне снег, планирамо да их обиђемо, да им уручимо копије филма, а планирамо и пројекцију филма у Пироту, којој ће и они присуствовати – прича продуценткиња Марија Пенчић.

Ауторка Драгица Павлов-Крстић објашњава да „Глад” није само прича о томе како су села на Старој планини напуштена већ прича о филозофији живота људи који упркос свим недаћама имају снаге да пронађу трачак радости сећајући се младости, лепих тренутака у животу. Без патетике.

– Али, не занемарујући проблеме које имају у садашњости у којој, ма како тешка била, ипак проналазе лепе тренутке. И то није само прича о физичкој глади са којом се ови стари људи суочавају, већ и прича о глади за лепотом – каже Драгица и признаје да још увек недовољно познаје људе са Старе планине иако се са њима дружи протеклих десет година.

– Признајем и да бих желела да могу да у свом животу применим део те њихове филозофије – додаје она.

Гордана Симоновић-Вељковић, коауторка, истиче да је дуго посвећена сличним темама попут ове у филму „Глад”.

– Стара планина и њено становништво су ми стална инспирација. Овај наш пиротски крај је ризница тема које треба обрађивати, али не заборавити да се у све то уткају и емоције. Ти стари људи који живе на планини полако изумиру. За десет година их неће бити или ће доћи неки други људи и све ће бити заборављено. И изворни говор и изворне песме. Има села у којима живе само по два становника, у некима има „чак” и стотињак! Инфраструктура је страшна. Нити се одлази код њих, нити они силазе у град. Они који имају децу у граду имају и срећу да их она, када могу, обиђу, али када дође зима и када падне снег, оде само онај ко има услова, ко има теренско возило, рецимо – каже Гордана.