Занимљива тематика

Протагониста драме "Неке девојке" Нила Лабјута је успешан тридесет трогодишњи писац и професор, невиђени женскарош и парадигма мушкости, који пред женидбу одлучује да посети неке од бројних девојака које је повредио, у емотивно/сексуалним везама. Оваква структура и тема суочавања са прошлошћу личи на роман "High Fidelity" Ника Хорнбија, према којем је снимљен и филм (Стивен Фрирс), као и на последње филмове Џима Џармуша ("Сломљено цвеће") и Вима Вендерса ("Кад прошлост закуца") чији су протагонисти, такође, незрели, изгубљени мушкарци. У том погледу, ова тема није посебно специфична.

Но, осим анализе мушко-женских релација, Лабјут овде иницира и проблем савремене уметности, односно њене аутентичности у контексту популарности reality show програма, као и границе медијске експлоатације приватности. Писац обликује доста мрачну слику људске природе, која релативизује вредности и савремено друштво дефинише као ђубриште брутално прекинутих љубави, у чему је тематски врло блиска ранијим Лабјутовим текстовима према којима су снимљени филмови у његовој режији ("У друштву мушкараца", "Облик ствари").

Редитељ Горчин Стојановић определио се за благо стилизовани, реалистички приступ у обликовању текста. Везивно ткиво представе неспорно је наступ Гордана Кичића који врло прецизно и неусиљено игра Мушкарца као ноншалантног манипулатора, са једне стране неодољиво шармантног, инфантилног, блентаво неспособног да се суочи са одговорношћу али, истовремено, и врло суровог, себичног паразита који и те како добро зна шта ради. Љубинка Кларић затегнуто и недовољно уверљиво игра удату, у суштини несигурну и конфузну Сем, а Наташа Марковић опипљивије ствара лик заводљиве и разуздане Тајлер. Тамара Вучковић маркантно обликује Линдзи која је нешто старија, прорачунатија и јасно осветољубива, док Соња Колачарић, такође успешно, игра циничну, још емотивно рањену Боби.

Имајући у виду да ликови и нису превише озбиљно, детаљно психолошки профилисани, нема потребе за развлачењем трајања њихових сусрета, што је у представи случај. Брзина одвијања њихове комуникације треба да буде већа, а догађаји згуснутије представљени, јер се овако повремено стиче утисак празног хода. Изглед сцене је елегантан и сведен (сценограф Горчин Стојановић, костимограф Лана Цвијановић). Песма "Алисон" Елвиса Костела је нека врста лајтмотива представе, који гради ироничан однос према радњи, јер је њен смисао сасвим супротан од њене суштине. Иако није посебно провокативна, и не улази дубље у проблематику мушко-женских односа, представа "Неке девојке" има велики комерцијалан потенцијал, због увек занимљиве тематике, циничног хумора, као и избора популарних глумаца.

Ликови представе "Љубав итд.", настале на основу драматизације романа Џулијана Барнса су два пара, Џил и Оли, и Стјуарт и Ели, чији се међусобни односи преплићу и мењају, стварајући при томе једну реалну, опипљиву слику савременог западног друштва, одређеног врло нестабилним, скоро схизофреним међуљудским односима. Режија Милене Павловић је у основи врло стилизована. Глумци наизменично играју реалистички, када комуницирају са другим ликовима, и декламативно, театрално, када имају функције наратора, односно када изговарају монолошке партије. Такође, парови извођача често паралелно наступају на сцени, чиме се ова форма приближава филмско-телевизијском начину изражавања (паралелна монтажа). Никола Ђуричко ствара лик дроњавог, слабо запосленог сценаристе Олија, Милан Чучиловић материјално успешног Стјуарта који се бави узгојем и трговином здраве хране, Љубинка Кларић у принципу незадовољну Џил, а Данијела Штајнфелд бунтовну Ели. "Љубав итд." је непретенциозна и шармантна представа, можда најадекватнија за тинејџерску публику и функционална у приближавању позоришта њиховом сензибилитету и интересовањима.